Prevodoskop

    Tokom celog ručka Šoken nije ni pomenuo Kafku i pisma zbog kojih je došao. Kao da je doputovao iz Njujorka samo da bi se sa Felice, uz jastoge i šampanjac, prisetio starih vremena. Nagovorio ju je da uzme i kolač, île flottante , flambiranu penu od belanaca koja pliva u gustom kremu od vanile. On je uz kafu uzeo konjak. Tek nakon toga je iz velike aktovke izvukao dve kožne fascikle i pomerio ustranu vazu od brušenog stakla, u koju je konobar stavio tulipane. „Ovde je ugovor. Jedan primerak za vas, drugi za mene. Hoćemo li to da završimo?“ Pružio joj je pero. „Ne morate ni da čitate, sve je onako kako sam vam već pismeno i putem telefona objasnio. Ugovor je sklopljen sa izdavačkom kućom Šoken Buks i odnosi se i na moje naslednike, što je ključno, jer vi ćete me, Felice, daleko nadživeti. U vaše zdravlje!“ Uzeo je gutljaj konjaka. „Dobar je. Pušenje sam ostavio, doktor je insistirao. Ali nekih zadovoljstava nemam nameru da se odreknem. Radije ću odmah u kovčeg.“ Potpisala je pun

  Odlučila je. Morali su biti tu, morali su postojati neki tragovi, znaci, signali, indicije. Predskazanje onoga što će uslediti, neke dokazive pukotine u zemlji pre zemljotresa. Jedino na osnovu njih bilo je moguće rekonstruisati katastrofu. Jer šta je to bilo nego katastrofa? Kada se jednog dana probudite i shvatite da ste neko drugi. Recimo buba. Ili pauk. Muva. Gregor Samsa. Da ste neko drugi, da vam je amputiran dosadašnji život: možda vas još uvek malčice bolucka, ali vi dobro znate da on više ne postoji. Vaš identitet je u komadićima, kotrlja se u prašini prilaznog puta na gradilište, smrvljen i neprepoznatljiv. Budite sigurni da je to stvarno žestok udarac – protrljati oči i shvatiti da ste se pretvorili u… životinju, možda još uvek neotkrivenu vrstu. Nakazu. Neku potpuno nepoznatu staru ženu, punu bora, davno nakon menopauze. Ili, ne daj bože, homoseksualku. Lezbijku ko kuća, definitivno, neporecivo i zauvek. To je, najozbiljnije, daleko depresivnije nego ona muva.  A iz tog

  OSTRVO   OGRANIČENOG RAZUMEVANJA   Junsko rominjanje kiše u Berlinu. Majušna Azijatkinja na ženskom biciklu dolazi na glavnu železničku stanicu. Pomišljam kako je bicikl koji vozi prevelik za njenu sitnu građu. Kiša počinje da pljušti. Vidim vijetnamsku ili možda kinesku ženu kako po jakom pljusku silazi sa bicikla, gleda oko sebe, žurno zaključava bicikl i s ramena joj dva puta zaredom pada kožna tašna. Takođe prevelika. Sedela sam na spratu u kafeu „Vapijano“ i već dva sata čekala prijateljicu koja se preko Berlina vraćala u Prag. Azijatkinja je ušla u halu železničke stanice, a zatim i u kafe gde sam pila treći čaj... Sela je za susedni sto i stresla se od hladnoće. Iz torbe je izvukla laptop i počela da razgleda sajtove o mravima, pažljivo je zapisivala beleške u notes, ali neprestano se osvrtala oko sebe. U početku radoznalo, zatim sve nespokojnije. Mravi na ekranu bili su u boji, groteskno uvećani, jezivi. I pogled s prozora kafea ličio je na džinovski mravinjak. Prostor koji

Optimizam Kada sam se vratio nakon dve godine, moja soba bila je mala, stala je u jedan pogled i kao da me vi še nije čekala. Obnaženo kamenje virilo je iz akvarijuma. Seo sam na krevet, ošišana glava srušila se na moje dlanove. Volja i podsvest U snu vrištiš od užasa jer nepoznata ženska prilika pomera tvoj krevet i cima tvojim telom. Šta je tu strašno, govoriš sebi sutradan, nije to bila nikakva utvara niti nakaza. Kao da ne shvataš da je tuđa vlast nad tvojim telom početak prozračnog ludila. Razlaganje vremena Odjednom je postalo nemoguće održati svest na okupu. Postelja na kojoj su spavali, pod belim prekrivačem skrivala je dokaze orgazama. Noću su plesali, danju spavali. Zatim otišli. Svedočanstva više nije bilo. Prirodni marševi Od kada ne izlazim napolje, put od sobe do kupatila postao je primamljiva pustolovina. Dođi, sumr

KAKAV JE DŽEZ Džez je težak kao jesenje nebo džez je dugačak kao mesečeva obala Džez to su tri bubnjara luda koji sviraju po vlastitim glavama ODJEDNOM Neko mi je poklonio bisere, naslutila sam smisao tog dara, ima tako bogatih snova, neko drugi mi je poklonio staklenu kutiju, punu vodenih biljaka, na njima belo kamenje, pomislih, san je izvor tih darova; ne mogu sve da ih primim, ja sam poželela da mi neko pokloni oblake, dok plove, i sneg što se topi, ali najviše od svega krila, prava krila.  NEDELJNO PODNE Do nas dopire zvuk zvona do nekog mesta gde smo mi Obavija me tiha radost ne mogu da dišem čulo bi se Prisećam se raznih nedeljnih popodneva podne upropaštenog ručka podne velikog ručka podne bez ručka pospano podne čilo podne tolikih se podneva sećam ali današnje zaboravljam Do nas dopire zvuk zvona do nekog mesta gde smo mi Obavija me tiha radost ne mogu

MRTVO ČUDO Na zemlji leži mrtvo čudo u jednoj kapi smrti Druga kap nad njim visi a ostale se skupljaju oko njega Ako bi se slučajno pomerilo u poslednjem grču baciće se na njega i ugušiti ga UBRZO Pozvaše me oni iza kapije A ja konačno ustadoh i dotakoh bravu Još jedan trenutak Samo mali tren I poludeću Oprostite OBJAVA Pogledala je u nebo blago ispitivački - Pašće - izvestila je s osmehom i presko čila na suprotni trotoar Tu su je već poznavali Govorila je to svakog dana Svakog dana je ponešto palo - ISTRAŽIVANJE DANAŠNJEG SVETA potrošiće mi ceo život – rekao je Zatim se okrenuo Otresao cigaretu u pepeljaru i bacio je u baricu Uzeo me je za ruku i odveo na brdo Pokazao na grad - Sve ovo zapravo ne postoji – Ćutala sam Htela sam da mu kažem da zvezde padaju On me je odveo kući - Tebi nije mesto na ulici – nasmejao se Sledećeg dana je od nečega umro     SVET I ŽILET