Viktor Špaček, Ruka na ramenu

 

Ruka na ramenu

(Iz zbirke Čist, skroman život)

 

Bio sam bezmalo potpuno srećan i manje-više savršeno glupav kada je Alice pre godinu dana došla da mi promeni život. Dok su ostale kolege studenti sa Muzičke akademije odavno počeli da jurcaju za konkursima i audicijama, ja sam nakon diplomiranja „digao sve četiri uvis“ i odlučio da ću još dve godine da sazrevam kao kompozitor. Živeo sam u sigurnosti redovne mesečne apanaže, sa svojih dvadeset pet godina, obavijen maminom bezumnom ljubavlju i svojim talentom, umesto komponovanja sam sedeo na zidiću ispred prodavnice i cepkao etikete sa plastičnih flaša fante. Spokojno sam spavao na lovorikama koje još nisam stekao, svima se smeškao i ljudi su me voleli.

U osećaju sigurnosti najviše mi je pomagala Kladenska, najležernija ulica u Pragu, gde sam živeo u stanu nasleđenom od bake. Jedino što je u tom carstvu penzionera i njihovih mačaka ličilo na pretnju, bio je plakat za triler pod nazivom Vuk, koji su davali u malom bioskopu na ćošku. Na njemu je prestravljena porodica gledala kroz prozor u mrak jesenje bašte kojom se šunjao ubica. Na plakatu mi je bila najzanimljivija tamnoputa ruka Penelope Kruz, koja je počivala na beloj košulji, na ramenu svog supruga. Dugi elegantni prsti. Dirljivi gest poverenja. Sa odraslom ženstvenošću sam se do tada susretao samo u Šopenovim pesmama u interpretaciji Bizetove: uvek bi me rasplakale.

A onda sam upoznao Alice.

Javila mi se putem platforme za profesore, htela je časove klavira.

Prvi put sam je ugledao jednog junskog prepodneva. Stajao sam baš ovde, pored ovog prozora, posmatrajući žuto-crni mini moris koji se naglo parkirao ispred moje felicije koju sam dobio od roditelja. Mikešova, Mikešova, koliko li imaš godina? Moju sliku pedesetogodišnje učiteljice koja uz češki jezik želi da se oplemeni i muzičkim obrazovanjem u trenu je raspršila vitka mlada figura koja je iskočila iz automobila. Hoćete li mi baciti ključeve?, nasmejala se podigavši pogled ka meni, kao da se poznajemo oduvek, i nehajno mahnula jabukom u ruci.

Kada je ušla u moj stan, sa zainteresovanošću veselog turiste odmah je prionula na razgledanje svega oko sebe. Najpre je pogledala u moju majicu sa natpisom Ukraine i rupicom na ramenu, zatim se nagnula kroz prozor i melodičnim mecosopranom ustanovila: „Vaš automobil je sigurno ona zelena felicija“. Dok je proučavala sliku na zidu, bez ustručavanja je noktom čačkala razmak između prednjih zuba. Odmah potom je svoje oči ispunjene plavom slašću ponovo usmerila na moju figuru. Dok sam se ja borio sa samim sobom, ona me je promatrala jednako radoznalo kao i onog Šikanedera na zidu. Nije mi delovalo da sam je naročito zainteresovao, za razliku od mog stana sa starim parketom i visokim belim vratima sa mesinganim kvakama, pa sam se najednom osetio poput ružnog patuljka u inače veoma uspelom vrtu. Voleo bih da je gledam (ne samo „gledam“, najradije bih PILJIO u nju), ali sam se plašio da ću ispasti smešan, zato sam sklanjao pogled i pritom se, naravno, plašio da će ona moje manevre prozreti. Neke žene se zbog takvih stvari ljute, drugima je zabavno... Alice je ostala smirena.

Izjavila je da je časove dobila za rođendan. Navodno treba da joj pomognu, ali ne zna u čemu, rekla je razdragano bacakajući jabuku u ruci.

„Hoćete li da mi zasvirate?“, upitala je.

Naslonila se na prozorsku dasku, lakat ruke u kojoj je držala jabuku je položila u dlan. Seo sam za klavir i trudio se da ne gledam u njena malena stopala i krhke gležnjeve u crnim čarapama. Osmehnula se kao da je htela da me umiri. Na časak sam se zamislio – i zasvirao Fibiha.

Nekoliko tonova predtakta Fibihovog allegra moderata iz Raspoloženja, utisaka i sećanja razuzdano i glasno je zatreperilo tako visoko da je delovalo namerno. Usledilo je hrapavo „pevanje na brum“, u brlogu se valjala opasna životinja. U dvadesetom taktu životinja je nestala; leva ruka je svirala osnovni ton, desna je udarala spokojne akorde. Svi neobuzdani i čudni zvuci odjednom su iščezli, preostala je čista harmonija. Osećao sam samo mir i ljubav, ne ljubav prema nekome ili nečemu, već ljubav kao sušto osećanje.

Ona me je pažljivo pratila zamišljenim pogledom.

Taj pogled je karakterističan za Alice. Međutim, postoji još jedan, tipičniji. Najpre me uopšte ne gleda, kao da nisam prisutan, pogleda čas u plafon, čas kroz prozor – a onda odjednom primetim da me odnekud iza ćoška već izvesno vreme netremice promatraju njene oči. Povremeno podigne obrve. Nisam uspeo da upoznam više izraza njenog lica, zapravo, uopšte ne poznajem njeno lice: veći deo naših zajedničkih trenutaka proveo sam pod utiskom da u mene prodire veoma mirna i veoma jaka svetlost reflektora.

Prisećam se kako je sve otpočelo. Da, ovde, pokraj ovog prozora. Od prve lekcije proteklo je nekoliko nedelja, stajao sam ruke oslonjene na prozorsko staklo i gledao napolje, sav očajan zbog tri-četiri detinjasta pokušaja da „smuvam“ Alice, koje je odreda odbila ljupkim osmehom sa visine od pet metara. Odjednom sam iza sebe osetio tišinu i odmah potom njenu ruku na svom ramenu. Pretrnuo sam i iskolačio oči kao muž Itan Hok na filmskom plakatu. Međutim, iza prozora se nije šunjalo zlo; svet se pretvarao u nešto... nešto...

Šta zapravo?

Je li Alice bila srećna? Jesu li odrasli uopšte srećni? Ne znam. Ja sam, bez sumnje, odrasliji zahvaljujući Alici i prezirem sebe kakav sam bio pre godinu dana, istovremeno, hteo bih da se vratim u to doba. Voleo bih da šum Evropske ulice ponovo odaje sigurnost i mir, a ne sivu preteću prazninu. Hteo bih da moj mozak ponovo bude prožet Rahmanjinovom, a ne klupkom zadrtih besnih misli. Sa cigaretom u ustima i čašicom žestine u drhtavoj ruci, zurim u platan ispred zgrade i jedino što vidim jeste da ga ne vidim, na njegovom mestu stoji nešto drugo, razgranato, privlačno otprilike kao odrednica u tehničkom rečniku. Međutim, da bi stablo ponovo bilo stablo, čovek mora da prođe kroz pakao, i boga pitaj da li će uopšte uspeti.

Muškarac se ne rađa, tu titulu moraš da zaslužiš, citirala je nekoga jednom prilikom moja ljubav.

A žena?

Ženi je dovoljno da postoji, nasmejala se Alice i pijanom rukom umalo oborila čašu vina.

 

***

 

Spavali smo kad god je to bilo moguće, što znači svake srede umesto časa klavira. Nedelju dana grozničavog vrzmanja od zida do zida, zatim se vrata otvaraju, odigrava se nešto neopisivo i u sledećoj sekundi vrata se ponovo zatvaraju. Tih dana, kada je trebalo da se vidimo, onanisao sam već od jutra, celog poslepodneva cupkao na balkonu i iščekivao njenu ravnodušnu pojavu. Uglavnom je dolazila na vreme. Ponekad čak i ranije. Međutim, jednom je došla pola sata kasnije jer u prodavnici nije mogla da odabere flašicu za Nikolku. Ali ona je htela sa srnama, sa srnama!, vikala je dok sam s nje trgao odeću. Dobro, možeš li makar da mi kažeš „zdravo“, nasmejala se zadihano i skiknula padajući na kanabe dok su joj noge odletele uvis.

U krevetu se nisam usuđivao ništa da joj uradim, ili, gotovo ništa. Sa Zuzanom, mojom devojkom sa studija, uvek sam se inatio kada nije htela nešto da radimo i tako iznuđivao ono što želim, ali Alice sam tamo dole samo jednom dotakao prstom (samo jednom!), a ona je reagovala na takav način da sam ustuknuo kao dete koje su udarili po lakomim prstima jer je poseglo u kutiju sa keksom. Osećao sam se kao dečkić koji je dobio milionski ferari. Moćna mašina je toliko prevazilazila sposobnosti moje tek dobijene vozačke dozvole da me je zapravo ponižavala.

Najlepše zajedničke trenutke smo proveli kada je ona svinja od njenog muža (izvinjavam se, ali ne mogu drugačije da ga nazovem) jednom izuzetno odvela decu u Krumlov gde su ostali da prespavaju u pansionu. Alice je došla odlično raspoložena: rekla je da joj je Sofija ponudila da radi kao spoljna urednica u njenoj izdavačkoj kući. Sofija je bila jedna od koleginica sa bohemistike koja je mogla da „ostvari“ karijeru, za razliku od Alice, koju je muž utamničio u zlatnom kavezu sa decom. (Najradije bih je izujedala, smejala se jednom Alice.) Stajali smo nagi pred ogledalom, grlio sam je otpozadi dok se ona zaljubljeno posmatrala govoreći: Gle, ja sam sada gospođa urednica. Osećala se tako sjajno da je htela da joj sviram. To je bilo neuobičajeno. Već izvesno vreme je upadala u čudna raspoloženja dok sviram, postavljala mi je pitanja tipa „Imaš li ti uopšte predstavu o tome koliko košta litar benzina?“. Uvek se, istina, spremala da dođe na moje nastupe, ali na kraju nikad nije došla. Shvatio sam da je ozbiljna muzika u stvari ne zanima i morao sam s tim da se pomirim.

Dok se na crnom laku klavirskog krila odražavao plamen sveće, Alice mi je u krevetu tiho i tužno pričala o svom mučnom životu. Najpre je sve bilo dobro, ali tada još nisam znala njegov pravi karakter. Gospodina menadžera zanima samo njegova karijera i da ima ispeglane košulje. Uvek pravi scene (jednom je u svađi polomio ruku, udario je gelender!) a onda povećava apanažu i kupuje časove klavira. Naš brak je kao mrtav zub koji se samo po inerciji zadržava u desnima, izjavila je moja ljubav. Možda ga delimično opravdava to što je psihički bolestan, ali hajde živi sa takvim čovekom.

„Ne možeš da zamisliš kako je to kada te niko godinama čak i ne pomiluje“, suze su joj tekle niz obraze.

„Ne smetaju ti moje strije od trudnoće?“, upitala me je bojažljivo. „Valjda... valjda mogu da se srede nekom plastičnom operacijom...“

„Samo da deca nisu tako mala“, tužno me je milovala, „smesta bih se razvela!“

Ponavljao sam joj kako je obožavam i pitao je zbog čega ona voli mene. Ne poznajem nikoga ko ume tako da voli, rekla mi je ozbiljno. Verovatno to ima veze sa tvojom muzikom. Zatim je pomalo smeteno ubacila nekakvu priču o štenetu koje je toliko slatko da čovek ne može da odoli i prosto mora da ga pomazi. Ti si kao čist izvor, čist – i malčice nadmen. Ti si moja droga, prošaputala je.

Kaži mi opet koliko me voliš.

Opet mi kaži.

I opet.

Pričali smo i o trileru Vuk – nije ga videla, doduše, ali znala je plakat. U filmu se, po njenom mišljenju, radi o trenucima istine. Muž ima gomilu ljubavnica i žena ima mnogo ljubavnika, jedno drugo ne bi dotakli ni štapom, ali u času kada su ugroženi, sve se briše i odjednom su ponovo zajedno. Možda će to trajati samo kratko, moguće puki tren, ali to ne umanjuje istinitost gesta ruke na ramenu. Uzjogunio sam se da to sasvim sigurno neće trajati duže od trena i oboma bi bilo bolje da nađu nekoga ko će ih zaista voleti i neće ih varati. Da, naravno, rekla je nakon što je čitav minut piljila u tavanicu.

Vraćajući se iz toaleta u ponoć, na prstima sam prešao preko škriputavog parketa, prebacio preko sebe karirano ćebe i sklupčao se u fotelji preko puta kreveta. Osluškivao sam je kako diše, posmatrao rumenu petu što viri ispod jorgana i zamišljao čitavo blago koje me čeka u beloj postelji. Njeno lice je bilo rasterećeno, težina je ostala pokraj kreveta. Pogledao sam se u ogledalo i zapanjio se kako mi je nežan izraz lica. Ustao sam, poljubio je u obraz, izvadio vlas kose iz usta i malčice se stresao od hladnoće. Ona se okrenula na leđa i pospanim toplim rukama me privukla sebi. Plamen u peći je treperio. Na simsu je ležao sneg. Ponovo sam seo u fotelju i do dva posle ponoći u mraku osluškivao kako iz daljine prigušeno šumi Evropska ulica.

Zamišljao sam našu budućnost. Moj klavir smešten u potkrovlju vile u Bjehovicama, napolju buja proleće, u sobi leluja bela zavesa. Sve je obavijeno magličastom zlatnom svetlošću. Prisetio sam se kako se nadvijala nada mnom i kako su se njene malene grudi rumenele pod svetlošću sveće. Izgledaš kao anđeo, govorio sam joj, kao otelotvorenje ljubavi. Gledala me je u oči onako kako je gledala samo srne na flašici za svoju ćerkicu.

Ujutru je Alice ustala ranije, još je bio gotovo mrak. Ležao sam u krevetu i kroz polusan čuo hrapavo kašljucanje i bat njenih potpetica u sivoj hladnoj sobi. Zatim sam na obrazu osetio dlan koji je mirisao na osveživač vazduha – a onda je škljocnula brava na vratima. Dok sam ponovo tonuo u san, pomislio sam: kako samo može tako da laže svog muža? Ja ne bih umeo, na meni se uvek sve vidi...

Kako li samo uspeva?

 

***

 

Proteklo je mnogo meseci i jedino što mi je smetalo bilo je neshvatljivo ponašanje moje mame. Nisam uspevao da je nagovorim da upozna Alice. Možda se to moglo objasniti time što je iznenada prestalo da je služi zdravlje; kad bismo se ponekad našli u kafiću, umorno bi kašljucala, gledala ustranu i na moje žarko oduševljenje odgovarala čudnim rečenicama tipa „kroz neke stvari čovek mora da prođe sam“. Kada sam joj rekao da bih voleo da tata upozna Alice, načisto se prenerazila. Samo nam još to fali! Tog dana sam hteo da razrešim stvari, nije bilo pravedno prema Alici; Zuzanu su moji roditelji prihvatili bez ikakvih pitanja.

Imao sam još malo vremena pre našeg susreta pa sam otišao da sednem na zidić ispred prodavnice. Međutim, moje mesto je već zauzeo neki tip. Bilo mu je oko pedeset pet, izgledao je kao ogromni debeli Spejbl[1], na nogama je imao kućne papuče, oko vrata lanac. U pola jedanaest pre podne pored njega su stajale tri prazne flaše piva, imao je ružne izrasle nokte na nogama i delovao je umorno i ljubazno. Njegova ljubaznost me nije iznenadila. U to vreme sam bio do te mere omiljen da su me čudili ravnodušni izrazi lica iscrpljenih prodavačica iz „Lidla“: nisam shvatao zašto mi se ne osmehuju.

Seo sam pored njega sa fantom u ruci. Razgovor je započeo krajnje čudno. Kada je čuo da sam upravo završio Muzičku akademiju, izjavio je da je i on nekada imao posla s mojom školom i da „ne razume čemu služe one ženske na portirnici“, jer bi im „otkinuo glave“. Zatim je izjavio da mi zavidi: ja sam, rekao je, pametan momak i uvek ću biti daleko od izvesnih „sranja“, dok on nikad ne zna kada će ga opet „zaskočiti onaj ludak“.

Ispostavilo se da Spejbla već godinama prati neki čovek. Može da ga presretne bilo gde: ispred kuće, u metrou, među drvoredima Stromovke. Ali najčešće ga vreba iz žbunja na Letnoj i napada kad Spejbl noću zatvara štand. Moj poznanik ga je premlatio najmanje deset puta, ali on ne odustaje, a Spejbl ima slabo srce. „Jednostavno...“, tražio je prave reči – „on se jednostavno uvek vraća. Uvek.“

Zamislio sam tamnu figuru kako u kovitlacu prošlogodišnjeg lišća iskače kroz lelujave grane velikog drveta zove. Šta li je u tim iskolačenim očima na bledom mršavom licu? Ludilo? Ili droga?

„To je sigurno neki ludak“, rekao sam.

„U policiji su mi rekli da je student filozofije“, odgovorio je Spejbl. Međutim, otkud potiče tolika mržnja, nije mi objasnio.

Posle takve uvertire sam se našao s mamom u kafiću, čudno raspoložen, a ni ona me nije naročito obradovala: odmah je počela da priča kako se čula telefonom sa Zuzanom. Njena baka je imala upalu bubrega, ali sada je već dobro. Rekla je da su baš lepo proćaskale.

„A što me ne pitaš ništa o Alici?“, uzdahnuo sam. „Dokle planirate da je ignorišete?“

Hteo sam da budem strpljiv sa mamom, ali što je mnogo, mnogo je. Rekao sam joj da mi je žao kako se moja porodica ponaša i da to nije fer prema Alici. Ona je ipak moja devojka i kada se razvede... Ona će se razvesti??? Da, mama, Alice će se razvesti i onda ćemo se venčati. Ne moraš da se viđaš s njom ako ti je toliko odbojna, toliko nepodnošljiva, ali makar biste mogli da se upoznate, to je najosnovnija pristojnost.

„A otkud znaš?“, zašištala je mama. „Da će se razvesti.“

„Njen muž je nasilan i vara je“, uzdahnuo sam. Dokle ću to da ponavljam?

„To ona kaže.“

Njeno „to ona kaže“ sam znao vrlo dobro. Mama je tako reagovala na sve što bi saznala o Alicinom nesrećnom braku. To ona kaže, to ona kaže, to ona kaže.. Ponavljala je to kao mantru.

„I šta ti još kaže?“, prasnula je u smeh. „Da će sigurno napustiti muža, ali sada ne može zbog dece? Da je njihov brak mrtav i traje samo po inerciji?“

Otvorio sam usta.

I ponovo ih zatvorio.

„Na koga se vodi ta vila u Bjehovicama?“, upitala je.

„Alice me voli“, rekao sam.

„Ma daj, molim te! Alice te koristi. Oduvek je bila samo lepa, sada polako počinje da stari i prija joj da je voli mlad dečko.“

Krenuo sam da ustanem od stola.

„Vitek! Ti nemaš pojma kako funkcioniše brak. Misliš da...“

Nešto u njenom glasu me je nagnalo da zastanem i zagledam joj se u oči. Njen pogled je nesigurno zavrludao oko moga lica.

Dok sam odlazio, viknula je za mnom: „Zašto ne možeš da budeš sa Zuzanom? Ona je tako dobra devojka!“

 

Iz kafića na Narodnom bulevaru sam metroom krenuo pravo kući, posle podne sam očekivao Alice. Nisam se čudio mami; Ondrejeva odvikavanja su je iscrpljivala i kad bih ja bio dobro „parkiran“ sa Zuzanom, imala bi jednu brigu manje. S druge strane, bilo mi je jasno da ne može da shvati dubinu našeg odnosa: morala bi da bude s nama u trenucima dok u mraku huči peć a sneg leži na prozorskom simsu. Razumeo sam je, ali istovremeno, bio sam na nju ljut. Delovao sam sebi kao mlada mama kojoj je neko pogledao u kolica i rekao: „Joj, vi baš imate ružno detence“.

Nisam planirao da pričam Alici o našem sporu. Smejala bi mi se da sam mamaroš. Ne bi bio prvi put.

Došla je loše raspoložena. „Sofija mi je javila koliko plaćaju za onaj moj urednički posao“, brecnula se. „I znaš šta je na to rekao moj svekar? Zacerekao se i rekao da batalim te gluposti, on će mi tu siću uplaćivati svakog meseca na račun.“ Bacila je „Luj Viton“ tašnu na krevet. Ne, nije je bacila – više ju je frljnula.

Taj gest me je iznenadio. Luksuz je uz nju uvek išao vrlo prirodno, kao da je u njemu odrasla. Međutim, to nije bila istina. Kako sam saznao, njeni roditelji su proveli ceo život u jednom od onih starih stambenih blokova na Crvenom vrhu.

„A da pokušaš ponovo sa modelingom?“, upitao sam je i začudio se sopstvenom glasu. Dok sam sa Zuzanom, koja me je bezrezervno obožavala, imao dobrodušnu samouverenost u glasu, sa Alici sam zvučao kao da mi neko sve vreme gazi na grlo.

„U trideset petoj?“, uputila mi je ledeni pogled.

Da joj skrenem misli, pričao sam Alici o svom susretu sa Spejblom i njegovim problemima. Na časak ju je priča zainteresovala. Rekao sam da ne razumem zašto policija nešto ne uradi; valjda živimo u pravnoj državi. U pravnoj državi?, uperila je prst u mene i pakosno se nasmejala, u pravnoj državi?

Izjavila je da su takva razmišljanja samo još jedan dokaz toga u kako nerealnom svetu živim. Ne izlazim na glasanje. Nemam televizor. Osim prebiranja po dirkama, ne znam apsolutno ništa, i da nema mog tate, odavno bih završio pod mostom. Jesi li ikada bio u teretani? Da li bi mogao da me zaštitiš kad bi se nešto desilo na ulici? Ne razumem koliko joj misliš da živiš tako, mahnula je rukom u pravcu ogledala sa ceduljom na kojoj je bio citat Vudija Alena: Shvatite da ne mogu brzo da trčim jer sam genije.

Objasnila mi je i da je muškarcima lakše u životu, dok su žene kažnjene, da, kažnjene, jer moraju na porodiljsko. Misliš da će neko tih osam godina da mi uračuna u penziju?

Kada je videla moj izraz lica, izustila je „ooo“ i pomilovala me po ramenu. Vitek, izvini, ja imam užasan karakter, rekla je, a gnev u njenim očima smenila je tegoba. Taj izraz na njenom licu periodično bi se vraćao. Skakutala bi, šalikala se, mlatila me plastičnom flašom po zadnjici, a onda odjednom „kao kad vatru zaspeš pepelom“, kako sam jednom negde pročitao: iz usta bi joj se oteo težak uzdah, lice bi joj ostarilo, oči propale u duplje, izgubile sjaj i prevukla bi ih siva koprena. U tom stanju bi mogla celo poslepodne da sedi i klonulom rukom kotrlja limun po stolu. Ne, ta slika je isuviše nežna za njeno duševno raspoloženje. Ne bi kotrljala limun po stolu, već po ivici vulkanskog grotla što izvire direktno iz Hadovog carstva duhova punih mržnje i zavisti prema svemu što živi. Teško ti je kod kuće, znam, uvek bih požurio da je zagrlim, a ona bi se trgnula: Kod kuće? Zašto kod kuće? Da, kod kuće je uvek teško, brzo bi zamaskirala zbunjenost.

Od vođenja ljubavi nije bilo ništa.

Kada je Alice tog popodneva otišla, stao sam pred ogledalo. Uopšte nisam bio svestan koliko sam u stvari mršav. Ruke kao pritke, pileće grudi i tanušan vrat... Celo detinjstvo i mladost proveo sam za klavirom i telo se tome prilagodilo. Međutim, da sam umesto muzičkog obrazovanja išao u teretanu, ne bih upisao Akademiju i šta bi mi vredeli mišići? Da li bi mi pružili cilj? Da li bi me Alice volela? Takođe sam shvatio da pre nje nisam bio svestan koliko sam osetljiv. Čovek ne može da mi kaže istinu: odmah se narogušim. Ja sam stvarno, kako kaže Alice, očiti narcis koji ne podnosi kritiku i može da živi samo među ljudima koji mu podilaze.

Sav uvenuo stajao sam nasred sobe, posmatrao se Alicinim očima i samome sebi delovao sićušno. Čudno, pomislio sam. Mislio sam da prava ljubav čoveku podiže samopouzdanje, a u stvari je suprotno. S druge strane, bilo je očigledno da Alice ima dobar uticaj na mene: zahvaljujući njoj sam konačno shvatio koliko užasno se oblačim i kupio sam nove košulje.

 

***

 

Odnos sa mamom se vremenom izgladio, ali ostao je čudan osećaj. Bio je to zapravo prvi konflikt koji sam s njom ikada imao. Nisam navikao da ustajem od stola za kojim sedimo, nisam navikao na njeno neraspoloženo lice… Posle našeg susreta najviše sam pamtio prizor njenih usta ogorčenog izraza. Nisam ranije primetio da ima jedan prednji zub povučen unutra i poprilično žut.

Dok su mi se ranije, tonući u san, javljale lepe slike, poput odsjaja svetlosti na dnu bazena ili labudova koji proleću ispod železničkog mosta, sada sam viđao žuti zub. Ležeći na boku, iznenada sam gubio ravnotežu i propadao u bezdan. Nisam mogao da zaspim, iza kapaka su mi promicali uznemirujući prizori: vozim auto i survavam se niz padinu, saobraćajni znak mi zaslepljuje pogled… Pojavile su se i fizičke tegobe: pulsiralo mi je pod kožom na butinama kao da se unutra migolje crvi. Kod neurologa sam skinuo pantalone i pokazao mu noge: Vidite? Ovde! Evo, opet! Počeo sam da pušim kao i Alice, tražeći u cigaretama ono što ljudi u njima obično traže, trenutke predaha. Svet je zao i zamoran, ali nema veze, sada ćemo jednostavno napraviti pauzu… Svet je zao i zamoran? Jesam li stvarno to rekao?

Opštem raspoloženju nije doprinela ni činjenica da sam u to vreme počeo da pratim Alice (kako je to ona nazvala). Ali, kakvo praćenje? Samo sam jednom hteo da vidim kako vodi Krištofa u školu, pa sam prespavao na klupici nedaleko od njihove kuće. I u avgustu sam posetio hostivarsko kupalište kada je sa bakom i decom otišla na kupanje, na plaži sam raširio prostirku (ali najmanje trideset metara od njih!). Alice je baki iza leđa ljutito gestikulirala u mom pravcu, a kada se baka okrenula, pravila se da se češka po glavi. Sve je u redu, smiri se, napravio sam krug od kažiprsta i palca i pažljivo oko sebe razmestio kesu sa bananama, knjigu i flašu koka-kole. U kupaćem kostimu se na pesku ispružila na leđa i prekrila lice časopisom na čijoj naslovnici je bilo veliko lice poznate glumice. Odjednom sam primetio kako me ispod časopisa promatra jedno Alicino oko. Glumica se osmehivala, a oko je bilo ukočeno i zabrinuto.

Najviše sam voleo da je posmatram prilikom njenih izlazaka u suterenski kafić u Peleovoj ulici. Uvek bih prošao pored (tokom zimskih meseci sam lice konspirativno skrivao kragnom kaputa) i gledao je kroz veliki prozor u nivou trotoara. Okružena zanosom, sa čašom vina u ruci, u ambijentu sa toplom svetlošću na zidovima od golih cigala, delovala je u crvenoj haljini kao opuštena, mazna i mila kraljica. Ženi je dovoljno da postoji, setio sam se njenih reči. Imala je izraz lica koji sam viđao samo u trenucima dok smo vodili ljubav. Kao da su izlasci i ljubav jedno te isto.

Jednom nisam izdržao, čučnuo sam i pokucao na staklo. Pogledala me je, pretrnula, prešla noktima po ruci sitne koščate žene sa kosom izbeljenom peroksidom, koja je sedela tik uz nju, oslobodila se i zaputila naviše stepenicama. Preteći izraz crnih naočara na svetlom temenu njene pognute glave pružio mi je vrlo jasnu predstavu o tome šta me čeka u narednim trenucima.

Nikada ranije je nisam video tako iznerviranu. Odvukla me je među automobile parkirane pokraj trotoara i uperila mi prst u lice: Ti me bukvalno stokinguješ! Trupkala je besno levo-desno između dva džipa, a dok bi me mimoilazila, uvek bi mi zabola visoku potpeticu u stopalo. Izgledala je kao roditelj koji je saznao da njegovo neiskvareno dete već dugo iza njegovih leđa radi opasne mangupluke koji mogu imati ko zna kakve posledice.

Alice je zbog toga raskidala sa mnom najmanje četiri puta. Zapravo, ne samo zbog toga: ostavljala me je redovno tokom cele naše veze. Dok su mene naši rastanci kidali na komadiće, ona mi je okretala leđa uglavnom u periodima kada je postajala jača. Ne znam šta se dešavalo u njenom životu. Činilo se kao da je oko nas kosmosom kružilo nekakvo veliko tamno telo (čas bliže, čas dalje) i odvlačilo je od mene svojim gravitacionim poljem. Uvek je sa mnom raskidala bezmalo veselo, da bi mi se nakon nekoliko nedelja vraćala sva depresivna i besna.

U vreme raskida, trudio sam se da se borim za nju, preklinjao je: Ne možeš tek tako da me ostaviš, pokušavao sam i sa Malim princem: Kada nekoga pripitomiš, odgovoran si za njega! Ne želim da te izgubim, plakao sam, pa mi se volimo... Istovremeno sam razmišljao da li bi se stvari mogle pogurati u boljem pravcu. Ispitivački me je promatrala i govorila: Je l’ tako da nećeš uraditi ništa glupo? Bilo mi je drago što se plaši za mene, odgovorio sam, naravno da neću sebi ništa uraditi, i tražio u njenim očima olakšanje, ali pogled joj je bio nečitljiv. Šta da radim, uzdisala je, a ja sam je razumeo: bilo mi je jasno u kako teškoj situaciji se nalazi. Skakutali smo jedno oko drugog kao dve loptice povezane gumenom trakom, koja povremeno dospeva na samu ivicu pucanja, ali pupčana vrpca nade ostajala je nenarušena. Na kraju se sve skamenilo u izvesnoj ravnoteži. Da, valjda se to može tako nazvati, mada je stanje bilo stabilno otprilike kao mađioničarsko balansiranje poslužavnika sa pet servisa majsenskog porcelana na vrhu štapa.

Nakon toga su počela anonimna pisma.

Taj čovek je znao sve o nama.

Mi o njemu nismo znali ništa.

Od samog početka nam nije pretio, zato nam uopšte nije bilo jasno šta mu je cilj. Delovalo nam je da se možda samo zabavlja. Ali, kako nas, zaboga, špijunira?

Da to nije neki detektiv koga je unajmio Alicin muž?

Ili radoznali komšija?

Kada sam to ispričao mami, samo je skupila oči: Jesi li ti video ta anonimna pisma? (Stizala su Alici na mejl.) Kada sam Alici ispričao kako je mama reagovala, uzvratila je da najviše motiva za pisanje takvih stvari ima upravo moja mama. „Postao si joj smetnja i sad hoće da te se otarasi!“, viknula je mama. „To je rekla?“, naljutila se Alice i dodala kako se mnogo plaši da jedno od tih anonimnih pisama ne dospe u ruke njenog muža i da bi možda trebalo da prestanemo da se viđamo. Ovde se radi o deci, razumeš li da se radi o deci?

„Voleo bih da pročitam ta pisma“, rekao sam joj jednom prilikom.

„Je l’ ti to meni ne veruješ?“, ustala je protiv mene sva istinoljubiva, divovska i užasna.

„Izvini, verujem!“

„Sutra ću ti ih poslati na mejl.“

„Ne, molim te, nemoj ništa da mi šalješ!!!“

Jesam li joj verovao? Zapravo, jesam. Da budem iskren: zamisao da bi mama ili Alice mogle da učine nešto tako nisko, delovala mi je potpuno nemoguće. Međutim, počela je da me muči mašta. Ukazivao mi se prizor moje mame kako uveče uzima šolju čaja od šljive, prebacuje ćebe preko kolena i sa mačkom u krilu otvara laptop kako bi Alici napisala nešto odvratno. Zamišljao sam Alice ledenih očiju dok razmišlja kako najbolje da me izbaci iz svog života. Svet je potamneo od nepoverenja i počeo da zaudara kao kancelarija ispod koje neko u suterenu puši. Niko ne zna ko i kroz koji svetlarnik ili lift struji vazduh, ali odjednom sve kuhinjice, toaleti i hodnici počinju da smrde i mora da se provetri, ali vonj se, naravno, ne može izluftirati, samo mu se pridružuje hladnoća.

Ono što najviše pamtim u vezi sa špijuniranjem jeste svest o tome kako se sigurnost anonimnosti ne može uzimati zdravo za gotovo. Odjednom me je na svakom koraku pratilo uvek budno oko koje je znalo naš život do detalja: koliko vremena provodimo zajedno, gde spavamo, kako je Alice bila kod mene na Svetog Mikulaša. Međutim, pored gnusnog osećaja da mi neko stalno diše za vratom, još nešto me je činilo nervoznim. Da mi se to isto desilo pre godinu dana, kadrove tog objektiva bih zamišljao verovatno poput igranog dokumentarca o mladosti slavnog umetnika. Genije u odelu ispred zgrade stavlja šešir na glavu. Figura genija sa kišobranom ispod miške ulazi na vrata koncertne dvorane Rudolfinum. Ali sada je moje samopouzdanje bilo toliko poljuljano da su mi stvari iz mog života delovale neugodno kao erotski časopisi pubertetlije i ja sam se pod tim budnim okom zapravo stideo.

Razdoblje anonimnih pisama je trajalo nekoliko nedelja a onda se završilo jednako tajanstveno kako je i počelo. Nisu se pojavile pretnje, dotični čovek je stvar prosto batalio.

Jednog mirnijeg poslepodneva sedeo sam za klavirom nag i sa cigaretom u ruci, prebirajući po dirkama; maločas smo vodili ljubav i hteo sam Alici da odsviram početak svoje kompozicije. Zazvonio je telefon. Javio sam se i pritom listao partituru; mislio sam da zove neko zainteresovan za časove klavira.

Ali, nije.

„Šta se dešava?“, upitala je Alice kada sam završio razgovor, tačnije, kada sam saslušao šta je imao da kaže čovek s druge strane.

„Hehe“, počešao sam se po glavi.

„Vitek?“

„Ehm“, zavrteo sam se na okrugloj stoličici.

Razrogačila je oči.

Ne znam kako je njen muž za nas saznao. I nikada neću doznati.

 

***

 

Etatizam. Mislim da se to tako zove. Etatizam. Čvrsto, jer potpuno nesvesno poverenje u državu, društvo, prirodni poredak stvari. Policija je za mene oduvek bila nešto poput dostave mleka: problemi ne postoje, a ukoliko postoje, dovoljno je podići slušalicu. Svirate klavir, sanjarite o slavi, veselo se vrzmate u polju sile svemogućeg gospodara, a onda odjednom gospodar nestaje i vi ostajete sami kao mačence među rotvajlerima. I niko vas neće uzeti u naručje. I niko neće povikati: Dođavola, držite tog psa. To se tiče svih nas, svih; čekajte samo da ostarite i izgubite snagu.

U njegovom glasu preko telefona čuo sam pustoš i obespravljenost. Ni najmanje me nije doživljavao kao suparnika ili stranu sa kojom se pregovara: nije vikao, nije zamerao, nije se svađao… on je obaveštavao. Prvi put sam se susreo sa mržnjom. Prvi put sam imao neprijatelja. Njegov glas je u trenu doveo u pitanje celo moje dotadašnje postojanje. Gle, pomislio sam: Ovako, dakle, izgleda stvaran život. Tresao sam se kao izgubljeno psetance u podzemnom prolazu usred decembra, iznad mene su zaglušujuće kloparali i škripali teretni vozovi, a ja nisam imao za šta da se uhvatim: moja muzika i talenat, koji su me do tada vodili kroz život, Alici nisu značili ništa.

Celu stvar je dodatno pogoršala sama situacija u kojoj se razgovor odigrao. Bilo je kao u košmaru u kome spavača poziva direktor škole, a on shvata da nema ništa na sebi. Grči se u fotelji, sluša prekore sa druge strane teškog hrastovog stola i sve vreme razmišlja samo o tome kako što pre da sakrije skvrčenog pišu.

„Misliš da će me stvarno negde sačekati?“, upitao sam Alice.

„Ne znam!“, plakala je.

„Ja se tebe neću odreći.“

„On to neće tek tako pustiti.“

Od tada sam neprekidno iščekivao kada će me neko odnekud zaskočiti. Počeo sam da pijem svakog dana i pustio bradu. Naoružao sam se: u armi šopu na Palmovci sam kupio biber sprej. Treba li vam za pse ili za manijake?, nasmejao se čovek za pultom. Za pse, zakreštao sam (u to vreme skoro da nisam pričao, samo sam šištao) i zatim gestom čoveka koji na kasi u supermarketu ubacuje u korpu baterije, uzeo čeličnu rasklopivu palicu. Pogledao me je iskosa i bez reči mi je prodao. Nisam imao osećaj da je iznenađen. I on je pripadao drugoj, tamnoj strani Meseca što se nehajno osmehuje.

Moja sećanja su u to vreme izvodila neobičan manevar. Oduvek sam mislio da čuvaju lepe a zaboravljaju ružne stvari, ali očito je bilo upravo suprotno. Čim bih legao u krevet, počela bi nemilosrdno da mi serviraju najodvratnije scene kojima sam ikada svedočio u svom gradu. Noću na raskrsnici kod Sajma brzim koracima prolazi tip, stiže do drhtave grupice ljudi sa druge strane ulice i smesta nekome opaljuje šamarčinu. Jedan pravi domaćin u papučama se saginje i savesnom rukom mlati čoveka sklupčanog na zemlji iza blokovskih zgrada. Da te više nisam video ovde, je l’ jasno? Jasno!, cvili ljudsko klupko pod njegovim nogama. Nemojte da se okrećete, šapuće nekoliko studenata bežeći iz kafane sa čijih vrata izlazi pedesetogodišnji trbonja i gestom pomahnitalog majmuna koji obeležava svoju teritoriju šutira tablu na kojoj je kredom ispisan meni. Nisam mogao da zaspim: samo što bih položio glavu na jastuk, telo bi mi ščepala nepoznata sila i počela da me bacaka po krevetu, delovao sam sebi kao ginjol lutka koju je roditelj zaboravio da skine s ruke pre nego što se odjednom razbesneo i počeo da šamara dete. Kako možete da stojite tako mirno?, piljio sam na stanici metroa u putnike. Zar ne vidite koliko opasnosti vreba na sve strane? Eno, recimo, onaj čovek koji se tetura i psuje pored kante za đubre. Ili ona sumnjiva galama iznad eskalatora. Ili onaj bledi, preteći namršten čudak sa očima iskolačenim od napetosti! Aha, pardon, to je ogledalo.

Hteo sam da završim sa Alici, istovremeno mi je bilo jasno da, povučem li se u ovoj situaciji, svoju polomljenu kičmu više nikada neću sastaviti i ostatak života ću provesti kao nagnječena uholaža što gmiže duž zida, stvor koji se plaši da ispravi ramena na ulici. U pijanstvu bih varničio grebući asfalt vrhom čelične palice: Hajde, dođi, dođi samo! Međutim, bilo bi dovoljno da se prisetim nadmoći u njegovom glasu i poda mnom na ulici bi se otvorila mračna jama u koju bih se sručio kao pile u drobilicu otpada. Nedostajala mi je Zuzana koja bi mi donosila šoljicu arabike dok bih sedeo za klavirom, tiho, da porcelan slučajno ne zvecne, spuštala je na sto, opirala svoje bucmaste ruke o bokove i slušala. Maestro će svirati kompoziciju, iz daljine će prijatno žamoriti Evropska ulica, vazduh će biti ispunjen mirisom kafe i sipkog kolača. Ali, Zuzanu nisam voleo.

Ono što se desilo, moralo se desiti.

A sve je išlo u pravcu neke grozote.

I nije se moglo zaustaviti.

Alice sam poslednji put video pre otprilike dva meseca. Nedeljama nisam znao šta joj se dešava kod kuće, a da budem iskren, nije me mnogo ni zanimalo. Čovek u kući koju je zahvatio plamen obično nije zainteresovan za ono što se događa u drugom zapaljenom domu. Uostalom, od nje nisam imao nikakvih vesti, već nedeljama mi se nije javljala na telefon, na šta ju je očito naterao njen muž. Najviše me je ljutilo što nismo u stanju da se suprotstavimo nasilniku, što, naravno, nije imalo previše veze s ljubavlju. Uopšte, osećao sam da dospevam negde gde Alice i nije više toliko važna – ali morao sam da je vidim.

Pošteno sam se namučio i na kraju je, posle silnih moljakanja, pristala da se jednog mutnog oktobarskog poslepodneva nađemo u kafiću u Vinohradskoj ulici. Pre nego što sam se odvažio da uđem, stajao sam neko vreme u telefonskoj govornici i ispitivao je li vazduh čist. Sva u crnom, bez nakita, upalih obraza, sedela je kraj prozora i zamišljeno prstom pritiskala boru na bledom čelu. Lišena svekolike svetlosti, izgledala je kao obična iznurena četrdesetogodišnja praška žena ugaslih očiju, jer na svetu (kao ni u ogledalu, tu posebno) u suštini ne postoji ništa vredno pogleda. Na prljavom trotoaru pred vratima kafića, između izgorele kante za đubre i velikog psećeg govneta, valjao se iskorišćen kondom; povremeno bi se zalepio za nečiji đon koji bi ga nekud odneo, da bi ga drugi đon opet hitro vratio. Pomislio sam: Zar stvarno ne postoji izlaz?

Lokal u kome smo se našli bio je jedan od onih barova/restorana/kafića sa ogromnim ekranom iza šanka i proćelavim, već čitavu deceniju umornim barmenom mršavih ruku i isturenog stomačića, koga nije ni moguće zamisliti drugačije nego u crnoj majici sa logom lokala na prednjem džepu. Budući da je bilo vreme ručka, preostao nam je samo stočić odmah iznad spiralnih stepenica koje vode u suteren, odakle su dopirali zvuci tumbanja buradi. Kad god bi barmen strčao niz stepenice, zavibrirao bi ceo metalni gelender tik iza mojih leđa.

Kada sam ušao, Alice me najpre nije prepoznala. Zatim je preplašeno ustala i odmakla mi stolicu kao da sam bolestan. Sa teskobom i odbojnošću me je pogledala u lice. Seo sam, zgrabio plastificiranu kartu pića sa metalnog stočića i nesvesno počeo da je uvrćem i gužvam. Zašto se toliko osvrćeš oko sebe?, upitala me je moja ljubav. Uopšte se ne osvrćem, nasmejao sam se, bacio kartu pića na sto, smesta je ponovo dohvatio i prineo očima koje ništa nisu videle. Na pitanje kako je njen muž saznao, odgovorila je da ne zna. Kada sam je pitao kako je, na časak je zaćutala, zatim samo slegnula ramenima.

„Šta ćemo da radimo?“, uhvatio sam je za ruku.

„Ne znam“, ostavila je svoj nemoćni hladni dlan u mojoj ruci.

„Moramo da se borimo!“, povikao sam, ona mi se prestrašeno zagledala u oči i zatim hitro uputila osmeh izvinjenja činovnicima koji su ručali. Onda je rekla da ću svakako naći neku mlađu i nju zaboraviti. Kako možeš da kažeš tako nešto, pogledao sam je prekorno. Nisam mogao da pročitam njen izraz lica, uzdahnula je i rekla da bi to verovatno bilo bolje i da je moja mama u pravu.

„Nikada nikoga neću voleti kao tebe“, rekao sam i iskreno to mislio. Prva ljubav se događa samo jednom, a ja sam izabrao da moja bude... ovakva.

„Sa mnom imaš samo probleme“, rekla je.

„Nije tačno.“

„Zaboravi na mene. Imaćeš ponovo svoj mir, posvetićeš se svojoj muzici...“ Napravila je gest kao da prstima prebira po dirkama. „Sviraš li... da li još sviraš klavir?“

Ovog puta sam ja slegnuo ramenima.

„Ah“, spustila je pogled ka podu i lokvici blata pod svojim nogama. Odjednom mi je delovala ranjivo kao žena koja nije stigla da se našminka pre svečane večere u palati Žofin. Barmenu se u najrazličitijim prilikama izvinila najmanje pet puta, a kada je doneo espreso, podilazeći je izjavila kako je „kafa odlična“. Kul, odvratio je kamenog lica i tresnuo jelovnike iza šanka.

Razmišljao sam kako li nas ovaj čovek vidi. Očigledno ga nismo iznenadili, uveče mu ovde sigurno sede gomile ovakvih polupanih likova sa svojim bledim i uvrnutim ljubavima. Muškarce prati breme tame povratka u zadimljene garsonjere sa golim zidovima i praznim frižiderima, a žene teret užasa da će se sve razotkriti. Na sto milja se osećaju na preznojene noći i puls zatrovan nikotinom, u nepogrešivom saglasju sa mrklom ponoći i mrtvim sasušenim zunzarama na prljavom simsu. Barmenu su ti likovi odvratni, ali, istovremeno ga privlače na način kojeg se pomalo stidi: on, naime, povremeno voli da ih posmatra zbog fine prijatnosti koju u njemu budi činjenica da je nekome ipak gore nego njemu.

„Volim te“, rekao sam i zaprepašćeno shvatio da u sebi ne mogu da pronađem nikakva osećanja prema Alici. Moj život se sada sačinjavao samo od straha, besa i pijanih nesvestica, ni za šta drugo nije bilo mesta. Nije mi se više ni dopadala, a bilo je očigledno da se i ona tako oseća. Odjednom mi je sve delovalo apsurdno. Zar ljubav može tek tako da ispari?

„A ti mene?“, upitao sam.

Rekla je da me naravno voli, ali ponekad su zvezde tako loše raspoređene da i najveća osećanja moraju da se povuku pred stvarnošću. Ja se tebe neću odreći, odgovorio sam. Na to nije uzvratila ništa, samo je odlazeći preletela pogledom preko mog uništenog lica i prigušeno procedila: „Izvini“.

„Zašto?“

„Prosto samo... Izvini.“

 

Jedne večeri sam se ponovo previjao kod kuće sav iznuren od alkohola, straha, očajanja i osećaja da padam u provaliju iz koje nema povratka. Odjednom sam u glavi začuo onaj isti glas kojim mi se davno obratilo proviđenje koje me je uputilo na muziku. Progovorilo je stišanim tonom psihoterapeuta koji ume tačno da imenuje šta vas muči i da vam pokaže put izbavljenja.

Smireni glas mi je objasnio da je moj dosadašnji život bio u stvari samo priprema i sada dolazi ispit. Da, znam, rekao je, sve vreme sam govorio nešto drugo, ali to više ne važi. Neće biti lako, međutim, ti ćeš to savladati i sve će biti u redu, ili nećeš savladati, i opet će biti u redu, jer ne postoji druga mogućnost. Ukoliko hoćeš da ponovo čuješ muziku i budeš u dobrim odnosima sa majkom, uradićeš to, kukavice nemaju prava na život. Ako danas pobediš, dobro je, ako ne pobediš, vraćaćeš se opet i opet i opet.

Uskočio sam u auto i krenuo na čelu tihog i moćnog udarnog talasa. Znao sam da moram napred, samo napred, jer tik iza mene juriša strah. Bilo mi je jasno da kad dođe čas da učinim ono što moram da učinim, neću se osvrtati ni na šta, ni na šta; ovde je u igri nešto znatno veće od pukih osam godina iza rešetaka. U Bjehovicama sam razvalio zaključanu kapiju, pretrčao popločano mračno jesenje dvorište i umalo pao saplevši se o dečji balans bicikl. Pred kućom sam stao i počeo da vičem.

Nikada ranije nisam čuo takav glas. Tačnije, krik. Bio je odvratan i divalj, u isti mah opuštajući. Niko ko me je ikada sreo ne bi mogao da ga poveže sa mnom, i meni samome je bio stran.

Prozor.

Ruka.

Zavesa.

Zauvek ću pamtiti kako je izgledao. Iznenadilo me je što ne nosi košulju i kravatu: zapravo, uopšte nije delovao kao menadžer. Imao je prosedu kosu ošišanu na trojku i majicu sa natpisom, najviše mi je ličio na one tipove koščatih zglobova prljavih od kolomaza što leti vise na keju kod „Bajkazila“ sa plastičnom čašom piva u ruci. Činilo se da je... iznenađen.

Nikada neću zaboraviti ni svetle glavice dece koja očiju raširenih od užasa izviruju iznad simsa.

Ali, najviše ću pamtiti Alicinu ruku negovanih prstiju kako u dirljivom gestu poverenja počiva na ramenu svog muža.

---

[1] Spejbl, autora Jozefa Skupe, jedna je od dve najpoznatije marionete u dugoj tradiciji češkog lutkarskog pozorišta i nose Uneskovu oznaku nematerijalnog kulturnog nasleđa. (prim. prev.)

Prevela Tihana Hamović

Ovaj prevod je podržalo Ministarstvo kulture Republike Češke