Prevodoskop

/odlomak/ Helgu sam prvi put ugledao na jednom plesu, ja sam imao 33, ona 17 godina. Moj prvi utisak beše da je devojka naprosto ružna. Džigljasto telo, tanka da je se prepadneš, lice besprizorno bledo, skoro belo, mršava dozlaboga; jevrejski nos, svi njeni pokreti, iako nisu bili najgori, nekako su visili svenuti, zanemoćali, uspavljujući; izgledala je kao leš kojeg pokreće neki mehanizam, a njeno lice, kao i kretnje, sve je izgledalo strašno lenjo i lipsavo. Oči je imala stalno oborene kao petogodišnji najstidljiviji devojčurak. Još je najbolje na njoj bila moćna, kao gar crna kosa... Doslovno mi je pripala muka kada sam prvi put preko nje prešao pogledom; a kada mi je grof M., slikarski diletant, rekao: „Ova devojka ima nadasve interesantno, klasično lepo lice“ – nisam mogao da suzbijem kikot. Uopšte ne znam kako je moguće da niko od tih slikara i ljudi „izbrušena ukusa“ nema baš ni trun ukusa – očito su ga brusili toliko dugo da od njega nije ostalo ništa. Ono što se meni