Ladislav Klima, Jadi kneza Šternenhoha

/odlomak/

Helgu sam prvi put ugledao na jednom plesu, ja sam imao 33, ona 17 godina. Moj prvi utisak beše da je devojka naprosto ružna. Džigljasto telo, tanka da je se prepadneš, lice besprizorno bledo, skoro belo, mršava dozlaboga; jevrejski nos, svi njeni pokreti, iako nisu bili najgori, nekako su visili svenuti, zanemoćali, uspavljujući; izgledala je kao leš kojeg pokreće neki mehanizam, a njeno lice, kao i kretnje, sve je izgledalo strašno lenjo i lipsavo. Oči je imala stalno oborene kao petogodišnji najstidljiviji devojčurak. Još je najbolje na njoj bila moćna, kao gar crna kosa... Doslovno mi je pripala muka kada sam prvi put preko nje prešao pogledom; a kada mi je grof M., slikarski diletant, rekao: „Ova devojka ima nadasve interesantno, klasično lepo lice“ – nisam mogao da suzbijem kikot. Uopšte ne znam kako je moguće da niko od tih slikara i ljudi „izbrušena ukusa“ nema baš ni trun ukusa – očito su ga brusili toliko dugo da od njega nije ostalo ništa. Ono što se meni sviđa, njima se ne dopada, a što se meni ne dopada, njima se k’o u inat sviđa. Tako ja, recimo, ne bih nikad menjao lice nijedne bucmaste Berlinke za glave svih grčkih kamenih boginja, a gotovo svaki vojnik pešadinac meni je lepši od jednog nosatog, čudovišnog Šilera ili Getea, o čijoj lepoti i plemenitosti se toliko trtlja.

I uprkos svemu tome, neverovatno – nešto me je neprestano teralo da je gledam... U jednom trenutku, plešući sasvim blizu mene, slučajno je podigla pogled, mene pritom i ne gledajući, a ja se osetih kao da me je raspalio pun elekrični naboj...

Od tog dana morao sam na nju mnogo da mislim. Mesecima. Konačno dođe zaborav – kad je opet spazih – ponovo na plemićkoj igranci.

Uznemirih se preko svake mere, srce mi je tuklo. Dugo sam bio kao na iglama, ali konačno je pozvah na ples. U sebi sam se pravdao: „Ovo je od mene, najistaknutijeg plemića Germanije, posednika 500 miliona maraka, prvog savetnika i ljubimca Vilemovog, akt velikodušnosti, plemenitosti i uzvišene kurtoazije, pozvati na ples potomkinju roda pre mnogo vekova slavnog, ali sada opskurnog, osiromašenog, gotovo prosjačkog“, kako sam se upravo informisao; „gotovo niko ne pleše s njom, svako će moj čin pohvaliti, a ona – kako će samo biti srećna!“

Ali ona nije pokazala ni najmanji znak radosti. Ustala je kao mašina, plesala kao da je od dasaka sklepana. Sasvim neuobičajeno smeten, govorio sam malo i glupo. Ne znam šta je to bilo, šta me je narkotički vuklo u ruke tog koščatog tela. Sve vreme dok smo plesali, nije ni podigla pogled i samo je dve-tri reči izgovorila bezbojnim, gotovo promuklim glasom. Po završetku plesa, stisnuh je čvršće i ispričah jedan pomalo skaredan vic. Lagano me je odgurnula, podigla pogled. Sada on više nije bio prikriven gorućim kapcima – oči su joj se naglo otvorile, bile su kao mačje – baš tako zelene, divlje, lakome i jezive. Njene usne, ranije lenjo naležući jedna na drugu, nekad i poluotvorene, jako se stisnuše, postadoše oštre kao britva, nos joj se suzio, nozdrve isturile i besno zadrhtale. Sve nije trajalo duže od bleska munje, zatim je otišla bez reči, ponovo u mrtvaca pretvorena furija, kod svoje stare gardedame dosta jadnog izgleda. Mislim da sam u tom trenutku bio bled kao ona. Šta sam tada osetio? Da to nije bila mistična slutnja grozotne budućnosti? Kažem ovo: nikada ranije nisam video lik ni približno tako strašan i jeziv, i nikada ne bih poverovao da može planuti, kao grom iz crnog oblaka, lice onako mrtvački mlitavo, što nikada ni pre ni posle nisam video.

Odluka je pala. Nedelju dana kasnije, otišao sam njenom ocu da zatražim njenu ruku...

Zašto sam to učinio?  Ne znam, znam samo da to nije proizašlo iz razuma.

Nisam je voleo, ukoliko je ljubav, naime, nešto lepo i slatko. Čak i ako je u mojim osećanjima bilo nečeg tome sličnog, moja odvratnost prema njoj bila je deset puta silovitija. I sigurno je da sam tuce žena voleo više, a da mi nije palo na pamet da sa nekom od njih pođem pred oltar. Pa ipak, nešto me je njoj vuklo, nešto mračno, najčudnije, đavolsko... Da, đavo je u tome ležao i niko drugi! Omamio me je tako da mi se na trenutke činila kao komično božanstven dragulj čiji će vlasnik sebe moći da smatra srećnim, i to do granice neverovatnog! Njena vitkost i bledilo su me čak razdraživali! Velika je snaga đavolova...

Osim toga – ja sam veoma sklon ekscentričnostima. Misao da ću nju, siromašnu poput crkvenog miša, ali iz potomstva slavnog roda, iznebuha, bez bližeg upoznavanja, učiniti svojom ženom, laskala je mojoj taštini. Kakvu ću samo senzaciju svuda izazvati! Ljudima ću izgledati kao munja – munja nesebičnosti, plemenitosti i ideala. I šta će samo na to kazati Njegovo Visočanstvo! Kakvu ću tek radost pričiniti njenom ubogom ocu! I njoj samoj! Doznao sam još ranije da je sa tatom u veoma lošim odnosima; zasigurno će u meni slaviti svoga spasioca. – Ja sam mogao bez po muke oženiti devojku bezmerno bogatu, ali, da li je potrebno umnožavanje mojih 500 miliona? Uzeti za ženu ćerku američkog milijardera koji je do svog novca došao trgovinom svinjama? Bez ikakve sumnje bih dobio i princezu kraljevskoga roda, snenu, svekolikim vrlinama obdarenu; pa ja ipak, ostavivši po strani svoj rod i imućstvo, mogu za sebe smelo kazati da sam lepotan, uprkos nekolikim svojim manama, na primer, visok sam samo 150 cm i težak 45 kg, maltene sam bezub, ćelav i ćosav, pored toga zrikav i primetno ćopav, ali i sunce ima pege.

Išao sam, dakle, njenom ocu, 60-ogodišnjem penzionisanom natporučniku; do višeg nije dogurao i još odavno je bio poslat u penziju, ne zbog toga što mu je nedostajala hrabrost, inteligencija ili vatrenost – već uopšte nije bilo čoveka sa kojim je mogao da se podnese. Po svom osobenjaštvu i divljaštvu bio je u svojoj okolini ni manje ni više nego slavan. Oh, kako sam se samo radovao utisku koji će moja očaravajuća ponuda na njega ostaviti! Uprkos tome, srce mi je tuklo od nemira dok sam kucao na njegova vrata.

Živeli su u dvema malim potkrovnim sobicama. Helga nije bila kod kuće; laknulo mi je jer sam u tom trenutku, ne znam zašto, od nje osećao grozan strah. Stari je ležao na podu, pod glavom mu je bila neka kutija, bio je bos, u košulji, pušio je lulu i pljuvao po zidovima. Nekoliko trenutaka me je pustio samo tako da stojim, ne odgovarajući na moj pozdrav i ne gledajući me; onda se tako žestoko zapraćakao, da ja uz vrisak brže-bolje potrčah prema vratima, misleći da je skočio da me udavi. I njegovo lice je moglo da utera strah u kosti; delovalo je čudački, razuzdano, a ipak pomalo dečački, smušeno, mada mi je na neki način imponovalo. Oči, crne kao gar, plamtele su kao žar. Podsetiše me na oči njegove ćerke, onog poslednjeg puta kada je podigla pogled, ali inače između njih dvoje nije bilo nikakve sličnosti.

Predstavih mu se. On me uhvati za ramena, zagleda mi se podugo u oči, a onda me bez reči svali na stolicu. Prepadoh se, ali nisam bio uvređen – tu žestinu i grubost tumačio sam kao izliv bezgraničnog radovanja mojoj uzvišenoj poseti. Istog trena, bez uvoda, kako sam i naumio, prozborih skupivši svu hrabrost: „Dozvolite mi, gospodine, da od vas zatražim ruku gospođice Helge.“

I šta se desilo? Samo što sam izgovorio te reči, pomrači mi se pred očima i u duši, osećao sam se kao da kročih preko praga paklene kapije nad kojom piše: „Vi koji ulazite, ostavite za sobom svaku nadu.“

Jedan minut je poćutao, nijedan mišić na licu mu se nije pomakao. Zatim zabrunda:

„Ako si ti stvarno Šternenhoh, devojčura je tvoja; ako nisi, letiš preko vrata! Legitimiši se!“

Tek u tom trenutku osetih se uvređen i samo što nisam ustao da ili odem ili zalepim tom grubijanu jednu šamarčinu. Ali ovo prvo nisam uradio, osećajući kako bi me ovako kratkotrajna prosidba svuda učinila neizmerno smešnim, a nisam ni drugo jer sam se ludaka pomalo plašio. Bacih na sto svoju posetnicu.

„Hm“ – zareža on –  „ovo baš i nije propisna legitimacija, ali za sada ne letiš preko vrata. Ti si, znači, glavni Vilijev savetnik i njegovo ljubimče? Jest – izgledaš tako, nema sumnje, bolje te legitimiše tvoje lice nego ovaj papir. Dobro, i kad je veselje?“

„Pa to zavisi od zajedničkog dogovora“, procedih nekako, ne znajući uopšte šta da mislim o svemu ovome.

„Što mi se pre to strašilo skine s grbače, to bolje.“

„Fuj!“ – konačno povratih energiju – „zar tako da govori otac o rođenoj krvi?“

Stari poče da se ceri i mlatnu me po ramenima tako jako da umalo ne padoh sa stolice.

„E kad si takav tikvan da hoćeš da budeš njen muž a moj zet, hoću malo da popričamo. Da svojom krvlju smatram tog gnjilog monstruma? Đavo bi ga znao sa kakvim bilmezom, mužjakom kornjače ili močvarnim duhom se moja stara povatala.“

„Fuj, fuj, fuj!“

„I ona je bila takvo jedno džigljavo, belo i nemo strašilo. Po celu noć bi hodala po sobama tamo-vamo, tup, tup, tup... I dan danas, deset godina nakon što je crkla, dolazi u ponoć kod moje postelje i šapuće: ‘Voli Helgu, pazi na nju, ne znaš šta imaš.’ A ja uperim pogled u nju, ispalim iz revolvera i ona se raspline kao dim. Želeo sam, kako i priliči, da imam sina, pravog muškarca, ili bar, ako nema bolje, neku živahnu devojčicu, a evo šta dobih! Jedini izrod kojim me je veštica usrećila je k’o za inat najveća trulež kakvu sam u životu video! Pa je l’ to može da bude moja ćerka, moja?  I dobro – dok je bila mala, bila je drugačija – bila je toliko divlja, da je to i za mene nekad bilo previše. Ali nikada je zbog toga nisam kažnjavao, pohvaljivao sam je, iako su me zbog nje više puta zvali u kancelariju. Tek kada je joj je bilo deset godina, premlatio sam je jednom pošteno, ali ne toliko kao kaznu, više što mi se tako ćefnulo. I od tog dana se potpuno izmenila. Sva njena živost i veselost nestadoše! Prestala je da priča, gotovo i da jede, hodala oborene glave – žalosna vrba, krepavala je sve više i više. Mislim da me je ranije volela i da se, razočaravši se u mene, razočarala nekako u ceo svet, neverovatno, zbog takve gluposti! Nisam je takao godinama posle toga, nadajući se da će to da prođe – ali ne! Bilo je sve gore i gore. I tako pomislim: ono što te je dovelo do toga, valjda će te, kao kod ludih i nemih, iz toga i izvući! – i šibao sam je od tada svakog dana. Ali uzalud sve, venula je sve više i više, valjda joj je mozak mlitavio i mlitavi i dalje. Ništa, ama ništa ne radi, sve joj je svejedno, kao neka izgubljena, prokleta duša koja ne pripada ovom svetu. Samo je valjda jednom, hvala gospodu bogu, malo došla sebi: video sam je usred noći kako se, s nožem u ruci, prikrada mom krevetu; kada je primetila da su mi oči otvorene i da je mirno posmatram, okrenula se i, kao da se ništa nije desilo, otišla u susednu prostoriju. Ja skočim, potrčim za njom – ona leži i spava. Sutradan od nje ništa nisam saznao; tako do dana današnjeg ne znam je li stvarno htela da me prekolje, ili je mesečarila, da li je to bio moj privid ili puki san... – Eto tako, mali moj tupavi kneže. Da li je još uvek hoćeš?“

„Pre svega nemoj da mi govoriš ti!“, zagrmeo sam stravično i iz čistog inata, iako me je to što sam čuo ispunilo užasom i pokolebalo. Viknuo sam: „Hoću! Ona je sigurno jedno izuzetno biće, kada je neko poput vas smatra lošom, vi, tiranine koji ste je neljudskim mučenjem doveli u ovakvo stanje! Stidite se!“

„Kakvog li junaštva u takvom jednom golubiću! Pa ti ćeš biti pravi mužić za nju. Haha! Samo pazi, pazi – ko zna u šta će se ona još pretvoriti; možda u mitsku aždaju ili putujućeg mrtvaca – možda to bude i zanimljivo... Dobro, hajde sad da se odmorim već jednom od tebe, briši odmah kod sveštenika, briši, briši!“

I izbaci me napolje. A ja – i dan danas me je stid – upitah poprilično pokorno:

„Ali kako da shvatim to da se vi, mada čežnete da se otarasite svoje ćerke, sa njenim proscem ponašate tako da meni ne bi bilo ništa milije nego da se ostavim svega, samo da bih izbegao tu sreću da imam tako prijatnog tasta?“

„Kako? Pa tako što me ništa na svetu, pa ni stalno gledanje ove lešine ne može naterati da sa jednom barabom, protuvom i bitangom postupam onako kako i priliči!“

I tu se stvarno razgnevih. „Stari!“ –  prodrah se neočekivano odvažan –  „je l’ se tako razgovara sa prvim čovekom carstva? A, čekaj, samo čekaj! Odmah sutra ima da ti bude oduzeta penzija, ima da te zatvore, a tamo će milicija da te šiba dok ne pomodriš! A na ruku vaše ćerke više ne pretendujem!“

I izjurih napolje, mračno, ali silno srećan, jer je cela ludačka stvar pokopana. Ali tek što sam se obreo na stepenicama, on potrča za mnom i žestoko me povuče natrag. Prepadnut, pribojavajući se najgoreg, nisam pružao otpor ovom, po svoj prilici, potpunom ludaku. Ali on je bio sasvim preobražen i stade da jadikuje:

„Oh, Vaša Svetlosti, ta nemojte se srditi, ja sam od trenutka kada ste kod mene izvoleli doći, imao nervni napad što mi je dušu pomračio. Oh, hiljadu đavola!“, zaurlao je i pljesnuo se rukom preko usta, ali odmah je nastavio sa jadikovkom –  „Ja poštujem Vašu Svetlost više nego išta, uzvišenost duha ozaruje vaše lice – fuj! Ja sam neizmerno srećan što ste mene, prosjaka, crva, nedostojnog da vas pogleda, udostojili tako prekrasne ponude! Oprostite, smilujte se!“

„De, de, dobro, dobro“, uzdisao sam, polu-umiren, polu-uplašen da bi moja nepomirljivost mogla da izazove eksploziju ludila.

„Znači ostajete pri svojoj ponudi, je l’ tako?“, moljakao je sklopljenih ruku.

„Da, da... zašto ne bih... naravno, to zavisi od vašeg ponašanja...“

„Ah, ono će od sada biti besprekorno! Tako sam srećan, Svetlosti!“

„Ali šta ako me Helga ne voli?“, rekoh, tek da nešto kažem, pokušavajući da se izbavim iz klešta njegovih šaka koje su me ponovo ščepale.

„Pa onda će voleti nekog drugog, budi bez brige... Jao, šta opet pričam, jadan ja, opet taj napad... Pa koja vas žena ne bi volela?“

„Ali šta, ipak, ako se ona ne bude složila?“

„Onda će je moj korbač naučiti pameti.“

„Fuj! Zar mislite da bih ja hteo ženu koja bi se udala za mene pod prinudom?“

„Jasno! Ali ona vas zasigurno već voli, pa kako bi moglo biti drugačije! Neće trebati korbač, obećavam vam! Izvolite, Svetlosti, ne lišavajte nas svoje naklonosti – pa to će za mrc... za nju biti ogromna sreća! Njena ćaknutost će se u najvišim krugovima izgubiti, među vama budalama ona čak može delovati dobro... Jao, pardon, pardon!“

„Dosta!“, rekoh hitro. „Razgovarajte sa njom i izvestite me pismenim putem o njenom odgovoru! Adio!“

Ispratilo me je njegovo najdublje klanjanje. Čim je zatvorio vrata za sobom, začulo se gromko pljuvanje. Prvih nekoliko trenutaka bio sam u haotičnom stanju, ali odmah zatim u meni se probudila najčvršća odluka da ću celu stvar bataliti. Ona mi donese užitak, mada sam u istom trenutku goreo od stida zbog svog celokupnog husarskog, ludačkog čina. Ali avetinjska sudba je htela da na ulici, svega nekoliko koraka od kuće, sretnem Helgu, i da me ona pogleda široko otvorenim, golemim, strašnim, neopisivim očima. Strah i tajanstvena jeza umalo me ne oboriše na zemlju; osetih hladnoću, zamrači mi se pred očima, i ne pozdravih je...

Taj susret je odlučio. Đavolova klopka uhvatila me je nepovratno. Nisam mogao da se oduprem. Danima i noćima strašile su me satanske oči, osećao sam da bi me odvukle u ludilo kada im moć ne bih oduzeo time što ću je nazvati svojom. Kolebao sam se još nedelju dana, ali bilo mi je jasno da je to smešno i nemoćno.

Odgovorio sam, veoma pokorno, na starčevo pismo koje je stiglo sutradan nakon moje posete, izvestio me je da je Helga, bez najmanje zadrške, saglasna.

Mesec dana kasnije, postala je moja žena.

Ladislav Klima, Jadi kneza Šternenhoha (Utrpení knížete Sternenhocha), prevela Tihana Hamović, Treći Trg, 2011.

Ladislav Klíma