Zuzana Brapcova, Godina bisera

 

Odlučila je. Morali su biti tu, morali su postojati neki tragovi, znaci, signali, indicije. Predskazanje onoga što će uslediti, neke dokazive pukotine u zemlji pre zemljotresa. Jedino na osnovu njih bilo je moguće rekonstruisati katastrofu. Jer šta je to bilo nego katastrofa? Kada se jednog dana probudite i shvatite da ste neko drugi. Recimo buba. Ili pauk. Muva. Gregor Samsa. Da ste neko drugi, da vam je amputiran dosadašnji život: možda vas još uvek malčice bolucka, ali vi dobro znate da on više ne postoji. Vaš identitet je u komadićima, kotrlja se u prašini prilaznog puta na gradilište, smrvljen i neprepoznatljiv.

Budite sigurni da je to stvarno žestok udarac – protrljati oči i shvatiti da ste se pretvorili u… životinju, možda još uvek neotkrivenu vrstu. Nakazu. Neku potpuno nepoznatu staru ženu, punu bora, davno nakon menopauze. Ili, ne daj bože, homoseksualku. Lezbijku ko kuća, definitivno, neporecivo i zauvek. To je, najozbiljnije, daleko depresivnije nego ona muva. 

A iz tog novog oblika vas ne može iščupati ništa, ničija snaga, ni Golem, ni deset Frojdova, ni zdrav način života, ni uzimanje orbit žvaka posle svakog obroka. Ni vaš muž pun razumevanja, ni vaša odrasla, inteligentna ćerka. Ni vaš sjajni šef, koji vam je dao pošten bonus za vaš ekskluzivni intervju (danas se rade isključivo ekskluzivni) sa vodećom češkom lezbijkom, koji mu je povećao prodaju časopisa za dobrih nekoliko hiljada. 

Ako pokušate da se oslonite na svoje bližnje, to će izgledati kao da ste se oslonili na trula podrumska vrata: odmah ćete se sručiti niz stepenice, glavom na beton. Ćerka, supruga, majka, urednica – dosad su to sve bile uloge koje su se mogle amaterski otaljati, tek da se skinu s vrata. Ali šta sada? Je li moguće na pragu četrdesete naučiti da plešeš bosa po snegu, ako si navikla da se potucaš u toploj obući i tri para vunenih dokolenica?

Ali ipak je nemoguće, tek tako preko noći. Negde moraju postojati tragovi, indicije. Upadljiviji i ubedljiviji od slike sa trima efemernim ženama na obali jezera. Recimo: jako je volela da igra fudbal sa dečacima u osnovnoj školi. Osećala je blaženstvo kada su joj dali da brani. Nijedna druga devojčica nije imala tu privilegiju.

Kada je imala devet godina, u Češku je upala saveznička okupaciona vojska. Neposredno pre toga, njeni roditelji su se vratili sa putovanja u London. Doneli su joj deset engleskih, pravih metalnih autića Matchbox, nikakvo plastično đubre Made in China. Gepek, četvora vrata, krov, motor, sve se otvaralo, a tek opruge. Prelazili bi celu kuhinju kao metak.

Jedan od njih joj je bio omiljen: crni ševrolet u kome su sedela četvorica malih Bitlsa. Za volanom je bio Lenon sa malim cvikama, a na zadnjem sedištu Ringo, čiji su prsti bili prepuni minijaturnih, ali ipak vidljivih prstenčića. Tri godine se igrala njima svakog dana. Da li je na osnovu tih engleskih autića i činjenice da je smrtno mrzela da nosi suknje (u suknji je samo maturirala i tri godine kasnije je za svadbu sa Jakubom od Renate pozajmila ogavnu roze haljinu) moguće doneti zaključak o nedvojbenoj prevazi muških hormona? I da li je na osnovu nedvojbene prevage muških hormona moguće doneti zaključak o nedvojbenoj lezbijskoj preferenciji? I da li je na osnovu lezbijske preferencije…

Moraću da pročitam neke stručne studije. Obrazovani specijalisti sigurno znaju bolje od mene ko sam i zašto sam ono što jesam. Ali ipak ovde negde mora da postoji ključ…

Lucija počinje užurbano, kao da se munjevito bliži kraj roka, da prevrće fioke naopačke. Zvoni telefon, ali ona se oseća kao da je u tuđem stanu, a u tuđem stanu se čovek ne javlja na telefon. U tuđem stanu agentkinje vrše brz i tih pretres stana. Strogo traže dokumenta koja potvrđuju sumnje.

Crno nalakiranim noktima agentkinja Lucija pretura po starim hartijama, podsmešljivo čita pubertetske pesme, proučava potpise na starim razglednicama… i prelistava dnevnike. Ništa. Samo bezvredni papiri.

Penje se na stolicu i zaviruje u orman. Baca na gomilu kutije od cipela pune kojekakvih pisanija. U drugoj kutiji su božićni ukrasi. U tačno jednoj takvoj, kod figurice koja prikazuje Hristovo rođenje, Igor je imao sakriven rum. Bilo je to njegovo poslednje, vrhunski genijalno skrovište.

Iza kutije sa ukrasima napipala je još jednu, crnu, sa natpisom: RENATA. POSLE MOJE SMRTI NE ČITATI I SPALITI. To joj je bilo toliko zabavno da umalo nije sletela sa stolice. Da li je moguće da je u svojoj osamnaestoj, koliko sada ima njena ćerka, bila toliko – patetična? Književno zatrovana? POSLE MOJE SMRTI NE ČITATI I SPALITI. Pripazite, molim vas, da vaša deca tokom odrastanja ne podlegnu sektama, drogama i sabranim delima F. M. Dostojevskog. Evo šta imamo na kraju kada neko u četrnaestoj biva oduševljen brutalnim ubicom koga glorifikuje KNJIŽEVNOST.

 

Prevod sa češkog Tihana Hamović