Magdalena Placova, Život posle Kafke

 

 

Tokom celog ručka Šoken nije ni pomenuo Kafku i pisma zbog kojih je došao. Kao da je doputovao iz Njujorka samo da bi se sa Felice, uz jastoge i šampanjac, prisetio starih vremena.

Nagovorio ju je da uzme i kolač, île flottante, flambiranu penu od belanaca koja pliva u gustom kremu od vanile. On je uz kafu uzeo konjak. Tek nakon toga je iz velike aktovke izvukao dve kožne fascikle i pomerio ustranu vazu od brušenog stakla, u koju je konobar stavio tulipane.

„Ovde je ugovor. Jedan primerak za vas, drugi za mene. Hoćemo li to da završimo?“

Pružio joj je pero.

„Ne morate ni da čitate, sve je onako kako sam vam već pismeno i putem telefona objasnio. Ugovor je sklopljen sa izdavačkom kućom Šoken Buks i odnosi se i na moje naslednike, što je ključno, jer vi ćete me, Felice, daleko nadživeti. U vaše zdravlje!“ Uzeo je gutljaj konjaka. „Dobar je. Pušenje sam ostavio, doktor je insistirao. Ali nekih zadovoljstava nemam nameru da se odreknem. Radije ću odmah u kovčeg.“

Potpisala je punim imenom dva primerka ugovora, Šoken je ispod njenog potpisa stavio svoj energični klinasti autogram. Zatim je zatvorio fasciklu i vratio je u aktovku.

„Ne bi stala u vašu tašnu, zar ne? Novac sam, naravno, poneo i predaću vam ga čim budemo imali malo privatnosti. Mogao bih sada da vas ispratim kući i da odmah preuzmem pisma, ako vam to odgovara. Ukoliko ne, možemo se dogovoriti za sutra, nije problem da sačekam.“

„Neće biti potrebno“, rekla je Felice, „računala sam s tim da ćemo sve odmah završiti.“

Kada su pred njenom zgradom izlazili iz taksija, Šoken je zamolio vozača da ga sačeka, kako bi ga posle odvezao do hotela.

Stanovala je u novoj stambenoj zgradi koja je imala lift. Svaki stan je posedovao svoj mali balkon i primao dosta svetlosti, Felice je tu bila zadovoljna. Ali sada, kada je kući vodila nekadašnjeg vlasnika robnih kuća „Šoken“, ipak nije mogla da se odbrani uspomenama na svoj berlinski stan. Poredila je tadašnji luksuz sa načinom na koji sada živi, u dvema malim sobama i kuhinji. Naravno, moglo je biti i mnogo gore, tačno. Mogla je biti odavno mrtva.

Ušao je u stan sa šeširom u ruci i osvrnuo se oko sebe. Zaustavio je pogled na kredencu. „Gle, pravi pravcati berlinski nameštaj, temelj bračne sreće. Pozdravljam te, stari prijatelju. Ovom komadu je sigurno pripadala cela trpezarija.“

Malčice joj se podsmevao. Za njega su nameštaj dizajnirali umetnici Bauhausa, a robne kuće koje je gradio nazivali su u novinama „hramovima funkcionalizma“.

Prešao je pogledom zidove. Ulje na platnu koje prikazuje jedan berlinski most, pejzaž, Felicin portret u plavoj haljini. „Ovo je veoma uspeo portret.“

Rekla mu je ime slikara, koji je nekada bio prilično poznat u Berlinu, ali on nije čuo za njega.

„Nikada me nisu mnogo zanimali slikari, samo pisci. Drugi su se razumeli u slikarstvo.“

Uzela mu je iz ruke šešir i položila ga na kredenac, kaput nije želeo da skida.

Ona se raskomotila pa se neko vreme bavila tulipanima. Gotovo da nisu svi uspeli da stanu u vazu. Najrascvetaliji među njima imali su latice izvrnute naviše kao krila letećih buba, a iz njih su se propinjali žuti tučci okruženi crnim prašnicima.

Postavila je buket na kredenac. „Izvolite, sedite. Skuvaću nam kafu, može?“

Na stolu prekrivenom heklanim stolnjakom stajala je siva kutija sa natpisom „Bata“.

„To su ona?“ Seo je za sto i dlanom blago pogladio kartonski poklopac kutije. „Mogu li?“

U glavi joj je blesnula pomisao kako će u kutiji, kada je Šoken otvori, ležati Franc. Ponekad ga je tako viđala u snu.

„Gospodine Šokene, moram da vam kažem da među njima postoji i nekoliko pisama koja nisu bila namenjena meni, već Greti Bloh, mojoj i Francovoj prijateljici. Ona je, nažalost, umrla tokom rata. Davno je pisma poverila meni. Ja ne znam imam li prava da vam ih dam. Možda postoji neko kome pripadaju više nego meni.“

„Mislite na brata gospođice Bloh u Tel Avivu? Ne brinite, ja od vas kupujem samo vaša pisma, ne i pisma upućena gospođici Greti. Njih bih, ukoliko se slažete, uzeo samo da ih pohranim na sigurno, dok se stvar ne razreši.“

„Ne mislim na njenog brata...“

„Na koga onda? Nema drugih naslednika. Aaa...“ Pljesnuo je dlanom o sto. „Vi mislite na onog prevaranta? Zar je bio i kod vas? Nečuvena drskost.“

„Telefonirao mi je. Tvrdio je da je Gretin i Kafkin tajni sin. Obična besmislica. Pa Franc nije umeo da prevari ni konduktera u tramvaju! Kako Brod može da širi o njemu takve klevete, kada ga je poznavao, to nikada neću razumeti. Ali Greta... Ona je imala dete. Mada ne sa Kafkom. Tog dečaka je usvojila jedna porodica bez dece iz Minhena. Ja sam oduvek mislila da je umro. Ali šta ako nije? Ni moj sin nije bio potpuno siguran da je taj čovek prevarant. Kaže da je znao gomilu stvari o Greti koje bi teško mogao izmisliti.“

„I nije ih izmislio. Pročitao ih je u jednim italijanskim novinama. Taj članak je izašao prošlog leta, na godišnjicu Kafkine smrti, i opa, na jesen se pojavljuje Kafkin sin. Kakva slučajnost. Izvesni italijanski profesor nemačkog je odlučio da odgonetne tajnu navodnog Kafkinog sina i otišao je u planinsko selo u kome je gospođica Bloh bila internirana. Ispitivao je ljude koji se sećaju tog vremena, čak su mu navodno dali da pogleda neku torbu koju je ostavila kada su je Nemci odveli. Našao je nekoliko fotografija koje ništa ne dokazuju. Nikakva dokumenta. Takođe je pričao sa poslednjim ljubavnikom gospođice Bloh, časovničarom, a u Torinu je našao izvesnu Rozu Miler, koja je u San Donatu bila Gretina najbolja prijateljica i koja je u Aušvicu svedočila njenoj smrti. Ona je opovrgla Brodovu izmišljotinu o bajonetu. Nijedno od njih dvoje, ni ljubavnik ni najbolja prijateljica, nisu verovali u postojanje Kafkinog deteta. Greta je, kažu, u poslednjim mesecima buncala. Tvrdila je da je bila Kafkina žena i čitala je svome časovničaru Kafkine knjige na nemačkom. On jadan nije razumeo ni reč.

Taj Apelbaum je po zanimanju glumac, što sve govori. Najverovatnije je pročitao taj članak i dobio ideju da je on izgubljeni Kafkin sin. Video je priliku da sebe promoviše i da se malo obogati. Ne želim da budem potpuno nepravedan prema njemu, on verovatno jeste zaista usvojen i ne poznaje svoje prave roditelje. Ali Kafkin sin nije, najverovatnije ni Gretin, a vi, draga Felice, imate puno pravo da mi poverite pisma svoje prijateljice.“

Otišla je u kuhinju.

Kada se vratila sa poslužavnikom, na kome su zveckale dve šoljice vruće kafe, šećerluk i tanjir sa keksićima, on je već izvadio pisma iz kutije i rasporedio ih ravnomerno na tri gomilice. Četvrta gomilica bile su novčanice od sto dolara.

„Osam hiljada. Izvolite, Felice, prebrojte. A ovde je vaš primerak ugovora.“

Dok je poslušno brojala, jer njemu se nije moglo protivurečiti, izvadio je tri velike koverte, pažljivo u njih stavio pisma i smestio ih u aktovku. Brava je škljocnula.

„Tako. To smo završili. A sada ćemo zajedno da popijemo dobru nemačku kafu. Hvala vam za današnji dan, bilo mi je neizmerno prijatno da se s vama prisetim prošlih vremena. To me je okrepilo. Da smo samo tada znali šta nam sudbina sprema i koliko je vredno ono što proživljavamo, zar ne? Više bismo to cenili. Šta nam sada preostaje nego da lovimo deliće iz potopljenog broda? Eh, da, ali hvala vam na njima.“ Potapšao je aktovku.

„Sada bi već trebalo da krenem, jer će mi vozač zaspati.“

Ustao je, ona ga je ispratila do vrata i pružila mu šešir. „Hvala. Mogu sam da izađem. Sve najbolje, draga Felice, i pozdravite sina. On je vrlo sposoban mlad čovek. Možete biti ponosni na njega.“

Ovog puta joj nije poljubio ruku, već ju je čvrsto stegao. Polako je silazio niz stepenice. Na prevoju stepeništa se okrenuo: „Znate, mnogo bih voleo da znam da li su ovo sva pisma. Sa druge strane, shvatam da sada, kada je naša transakcija završena, nema smisla to pitati.“ Podigao je svoj šešir i još jednom je pozdravio. „Zbogom.“

Vratila se u stan i zatvorila za sobom vrata.

Polako je prišla stolu, na kome su pored ispražnjene kutije, dve šoljice od kafe, šećerluka i tanjirića sa netaknutim keksićima, ležali svežanj novčanica i fascikla sa ugovorom.

Sela je.

Tišina, praznina. Sa tom prazninom mora naći načina da se izbori.

Iz šećerluka je uzela kockicu šećera, stavila je u usta i počela polako da je gricka.

Prazna kartonska kutija.

Pisma u Šokenovoj kožnoj aktovki.

Pisma koja čekaju. Koja se čekaju.

Požuri sa umiranjem, ženo, Kafkini čitaoci žele da znaju sve.

Gumena loptica u ustima, da osuđenica ne bi vrištala.

Biće sve dobro, biće bolje.

Prevod sa češkog Tihana Hamović