Dora Kapralova, Ostrvo ograničenog razumevanja

 

OSTRVO OGRANIČENOG RAZUMEVANJA

 

Junsko rominjanje kiše u Berlinu. Majušna Azijatkinja na ženskom biciklu dolazi na glavnu železničku stanicu. Pomišljam kako je bicikl koji vozi prevelik za njenu sitnu građu.

Kiša počinje da pljušti. Vidim vijetnamsku ili možda kinesku ženu kako po jakom pljusku silazi sa bicikla, gleda oko sebe, žurno zaključava bicikl i s ramena joj dva puta zaredom pada kožna tašna. Takođe prevelika.

Sedela sam na spratu u kafeu „Vapijano“ i već dva sata čekala prijateljicu koja se preko Berlina vraćala u Prag. Azijatkinja je ušla u halu železničke stanice, a zatim i u kafe gde sam pila treći čaj...

Sela je za susedni sto i stresla se od hladnoće. Iz torbe je izvukla laptop i počela da razgleda sajtove o mravima, pažljivo je zapisivala beleške u notes, ali neprestano se osvrtala oko sebe. U početku radoznalo, zatim sve nespokojnije. Mravi na ekranu bili su u boji, groteskno uvećani, jezivi.

I pogled s prozora kafea ličio je na džinovski mravinjak. Prostor koji može biti bilo koji drugi prostor, pun prolaznika sa koferima, teritorija agresivno uslužnih taksista. Mesto bez ijednog poznatog lica.

Moja prijateljica je konačno stigla. I ona je drhtala od hladnoće, pokisla do gole kože. Pričala mi je o nastupima klovnova, a onda je pomalo nesigurno počela da mi se poverava o svom mužu koji se jako otuđio tokom poslednjih nekoliko meseci. „Ne znam kako će se sve završiti, stvarno ne znam šta bi bilo da...“, rekla je i zaćutala.

Azijska žena nastavila je da čita o mravima i nemirno iščekuje nekoga, njene uzrujane oči susrele su se na trenutak s mojim pogledom.

Desetak minuta kasnije, u kafić je ušao visoki muškarac pedesetih godina, u ekstravagantnom odelu i roze patikama, sa crvenim svilenim šalom oko vrata. Skinuo je zamagljene naočare, sklopio kišobran i seo pored Kineskinje. Da, bila je Kineskinja, sada sam već bila sigurna.

Formalno su se pozdravili, očigledno naučnik i naučnica... Kineskinja je ponovo postala nemirna. „Ovaj čovek ima lice vampira“, prošaputala je moja prijateljica bacivši pogled na njega. Nasmejale smo se, a onda mi je opet pričala o svojoj bračnoj krizi...

Bilo je ipak nemoguće da usred našeg razgovora ne primetimo da smo se susrele i sa ovim tajanstvenim parom, usput, ali izrazito; bilo je nemoguće da ne čujemo kako na engleskom i nemačkom strastveno razgovaraju o insektima, niti kako mlada žena prilično nespretno nastoji da objasni neki naučni zaključak iz života mrava, ispunjena stidom vraća se sa nemačkog ponovo na engleski, traži stručne izraze, koleba se – i kako je, očigledno obrazovani, uzvišeni Nemac strpljivo i veselo podstiče: „Ne, morate na nemačkom, sie sind jetzt in Deutschland, sie mussen es schaffen, bitte, bitte, bitte...“ (Sada ste u Nemačkoj, morate uspeti, molim vas, molim vas, molim vas... – prim. prev.) Ni nesvesna, bezobalna arogancija u glasu muškarca koji liči na gazelu nije mogla da nam promakne!

Žena je nastavila s pokušajima da nešto izgovori. Sve upadljivije je mucala i zastajkivala pa se na kraju, najverovatnije u očajanju, nasmejala...

Napetost je popustila.

Mršavi dvometraš je uz naklon ustao i izvinio se. Zatim je naglo zagrlio malenu Kineskinju i konačno su zaćutali. Grlili su se bez reči, divlje i veličanstveno.

Nastavila sam nešto da pričam svojoj prijateljici, možda zajedničku uspomenu sa letovanja, ali ona uopšte nije obraćala pažnju na mene. Ni ja nisam bila svesna šta tačno pričam; nešto o deci, ili o poslu? Ili kako će sve ponovo biti dobro?

Ono dvoje su se sada već sasvim bez skrupula ljubili, iza prozora kafića kran je podizao betonske kocke, njih dvoje su pokušavali čak i da se odvoje jedno od drugog, da plate i odu, ali nije bilo moguće... Kineskinji su na pod pala skripta sa slikama insekata, muškarcu su spale naočare, žena je sa stola oborila čašu koka-kole, pocepala suknju, na podu je bila srča, a malo dalje od njihovog stola stajao je zbunjeni konobar.

Iz ptičje perspektive nastavila sam kroz prozor kafića da posmatram putnike sa koferima i celu ispražnjenu, nenastanjenu sceneriju odlazaka i povrataka.

Kiša je prestala.

Žena je između poljubaca tu i tamo progovorila nešto na kineskom, i muškarac je njoj nešto prošaputao, možda je hteo da je uteši, ni njega u tom trenutku nije bilo moguće razumeti.

Moja prijateljica je neprestano ponavljala: „Šta još ima? A šta ćemo na leto? Hoćete na more? A šta misliš kako će se sve završiti?“

Ni na jedno od tih pitanja nisam tada bila u stanju da odgovorim, a mislim da ni ona nije očekivala nikakav odgovor.

„Ponekad osećam kao da poslednjih godina nisam uopšte živela, znaš taj osećaj?“, rekla mi je prijateljica odsutno na peronu, dok joj je dolazio voz. Klimnula sam glavom. Ćutke smo se zagrlile, ali nismo mahale jedna drugoj. Nisam bila sigurna da li se nešto pokvarilo u našem odnosu. Bilo mi je drago što je otišla i stidela sam se zbog toga.

Žurila sam natrag u halu stanice, preskakala po dva stepenika odjednom, sudarila se sa grupom španskih turista. Nečega sam se protiv svoje volje prisećala. Nečega što sam htela definitivno da zaboravim, uporno, danju i noću, zatim svakog dana, pa svakog drugog... A nagli letnji pljusak me je nemilosrdno podsetio.

U hali kod glavnog ulaza konačno sam ponovo ugledala ono dvoje.

Znala sam da moram produžiti, ali stajala sam kao zaleđena i posmatrala ih, skrivena iza džinovske reklame za odmor na Tajlandu. Bilo je smešno, ali i oslobađajuće, bilo je kao u filmu.

Kineskinja je oko vrata imala njegov crveni svileni šal, dosezala mu je jedva do grudi, on je držao njenu torbu, ona njegov kišobran, njegove dugačke noge čaplje vidljivo su se tresle, primetno čak i iz daljine. Najverovatnije su se opraštali. Sigurno su se opraštali. Besmisleno i nespretno stajali su pored pokretnih stepenica u hali železničke stanice.

Nisu stajali, štrčali su.

Zbunjeni, ali mirni, nedodirljivi.

Van sebe i, činilo se, već odavno van ovog sveta.

Prevod sa češkog Tihana Hamović