Kateržina Rudčenkova, Glava u tami je kraj sveta

Optimizam

Kada sam se vratio nakon dve godine,

moja soba bila je mala,

stala je u jedan pogled

i kao da me više nije čekala.

Obnaženo kamenje virilo je iz akvarijuma.

Seo sam na krevet,

ošišana glava srušila se na moje dlanove.

Volja i podsvest

U snu vrištiš od užasa

jer nepoznata ženska prilika

pomera tvoj krevet i cima tvojim telom.

Šta je tu strašno, govoriš sebi sutradan,

nije to bila nikakva utvara niti nakaza.

Kao da ne shvataš da je tuđa vlast

nad tvojim telom

početak prozračnog ludila.

Razlaganje vremena

Odjednom je postalo nemoguće

održati svest na okupu.

Postelja na kojoj su spavali,

pod belim prekrivačem

skrivala je dokaze orgazama.

Noću su plesali, danju spavali.

Zatim otišli.

Svedočanstva više nije bilo.

Prirodni marševi

Od kada ne izlazim napolje,

put od sobe do kupatila postao je

primamljiva pustolovina.

Dođi, sumrače

Večernji zamirući protok ljudi

svetlo koje slabi i povlači se s ulica

Neću da ostarim kao žena za stolom pored nas

čije bore su duboke kao mustra džempera

njenog partnera

neću da ostarim kao žena za drugim stolom

čija kosa više liči na periku

nego što bi perika ikad bila sposobna da liči na kosu

neću da se moje lice izgubi u izlogu s naočarima

uopšte neću svoju telesnost koja me steže

kao neudobna kajita

svetlucajućih ljudi i ruina, ja među njima

koja izlažem telo suncu

a život slučajnim tumačenjima

Pokret, tvrdoća

U poslednje vreme nisi svedok

mahnitih promena,

već tek neznatnih pomeranja.

Idemo.

Unutar oblog kamena

koji smo našli na putu kroz šumu

možda leži dragulj.

Nećemo ga zbog toga razbijati

Moguće je zaboraviti u mekoj fotelji

Ugasiti svetlo. Glava koja se tako nađe u tami

više se neće setiti ni svetla ni glasova.

Glava u tami je kraj sveta.

U zagrljaju u kome smo jednom, u njemu ostajemo.

Nebo i dah

Odjednom nema dvojbe. To nisi ti.

Otvaraš vrata koja nikad nisi otvarao,

stupaš u odaju koja se predstavlja

kao da će biti tvoje doživotno utočište.

Prepoznavao bi lica

kada bi samo bila poznata.

U odabrane mesece

staje ceo život.

Ni staklena ploča na kojoj leže tvoje stvari,

ni šuma ne liči na šumu,

opkoljen pletivom.

Samo nebo i dah, dah i nebo,

iste paučine.

Sve dok te prepoznaju i pozdravljaju, govoriš sebi,

dobro je.

Ali onda se i oni raspadaju,

u njihovim očima zaputuju pruge,

odakle idu, pitaš, ali to nisi ti.

Iz kakve doline u koje reke.

Novo telo, baršun, novi svet

Ono što kažeš o svom strahu

to je strah sutrašnjice

strah istih breza na bregu

čiji niz namah prestaje

Strmina

Bila sam unutar vas, dragi moji,

vi to niste znali

Ptice dotiču horizont

sve su niže i niže

Dom moje teskobe

grobar noću prekriva svetlucavim baršunom

prepoznajem ga pozdravljam

s njim zaigram nežno

Žig tela

Nikome ne smeš otkriti da se raspadaš,

niti to govoriti o drugima.

Današnji dan kraj vode bio je poslednji.

Patnja među trskom, uz kreketanje žaba,

s crnom patkom zaronićeš,

izroniti na drugom kraju jezera,

tamo pod brezama, gde će sve do večeri,

dok ih vetar ne razveje,

stajati rupe od naših tela.

Izbor i prevod Tihana Hamović