Vladimira Čerepkova, Bela samoća

KAKAV JE DŽEZ

Džez je težak

kao jesenje nebo

džez je dugačak

kao mesečeva obala

Džez

to su tri bubnjara

luda

koji sviraju

po vlastitim glavama

ODJEDNOM

Neko mi je poklonio bisere, naslutila sam

smisao tog dara, ima tako bogatih snova,

neko drugi mi je poklonio staklenu kutiju,

punu vodenih biljaka, na njima belo kamenje,

pomislih, san je izvor tih darova;

ne mogu sve da ih primim, ja sam poželela

da mi neko pokloni oblake, dok plove,

i sneg što se topi,

ali najviše od svega krila, prava krila. 

NEDELJNO PODNE

Do nas dopire

zvuk zvona

do nekog mesta gde smo mi

Obavija me tiha radost

ne mogu da dišem

čulo bi se

Prisećam se raznih nedeljnih popodneva

podne upropaštenog ručka

podne velikog ručka

podne bez ručka

pospano podne

čilo podne

tolikih se podneva sećam

ali današnje zaboravljam

Do nas dopire

zvuk zvona

do nekog mesta gde smo mi

Obavija me tiha radost

ne mogu da dišem

čulo bi se

JEDNA ŽENA

Noć je mračna kao vatra

žena se budi i traži poznato mesto

Na plafonu umesto kukavice sedi gavran

umesto papuča na podu dva siva miša

kod ormana ogromni muškarac nišani

Žena dodiruje umorno srce

kasno je, kroz sobu leti Hiljadu iskri

***

Ja sam tužna ljubavnica

imam svoje čudne brige

za sebe strahujem

ali neću se sačuvati

razmišljam

gde se završava kraj

šta je sa kosmosom

i sa tobom

pretvaram se u vešticu

(čak i ne moram mnogo da se pretvaram)

uzimam crni štap

i bele rukavice

sebe da obradujem

oslikavam crnog konja

na zelenom zidu

na tom konju odlazim

u svoju samoću

belu samoću

gde ti sa mnom od straha ne smeš

Vladimíra Čerepková (1946-2013), češka pesnikinja čijem imenu najčešće pridodaju češka bitnička femme fatale.

Izbor i prevod Tihana Hamović