Petra Hulova, Čuvari građanskog dobra

/odlomak/

I tako sam jednog dana pozvonila na vrata centrale krakovskih komunista, bogzna zašto ubeđena da će njih obradovati moja mlada krv. Kao i pseudopodrivačka omladina sastajali su se u jednoj od prostorija za odlaganje dečjih kolica. Na zvoncetu je flomasterom pisalo Komunistička partija Češke i Moravske. Saznala sam kada će imati sastanak i banula pravo među celu njihovou ekipu. Stanjek i drugovi sedeli su na otrcanim stolicama sa narodnog odbora, za nekim velikim jadnim stolom, a u uglu je stajao buket veštačkog cveća, sve je izgledalo oronulo, pa i u pogledu duha. Ja sam navodno bila prva koja im je nakon kontrarevolucije pozvonila na vrata, ako izuzmeno ljude koji su zvonili da opsuju komunjare, i decu koja bi pozvonila pa odmah udarila u kikot i bežaniju po naselju. Ljudi su za njih glasali zbog opšteg nezadovoljstva vremenom u kome žive, ali niko nije hteo da sedne sa njima i isplanira šta preduzeti. Ko bi uostalom hteo da svoje slobodno vreme provodi sa gomilom smorenih faca, pomislila sam, ali nisam ništa rekla.

Na sastanku se odlučivalo o izbornoj strategiji. Gde će stajati pult sa pivom a gde pokretni kazani sa gulašem. Da pivo ostane hladno a goveđi gulaš, naprotiv, vruć. Priznajem da je to ozbiljna nauka, ali na sastancima se, po mom mišljenju, treba izučavati neka sasvim druga. Čekala sam kada će nastupiti ta druga, ali sve vreme smo na dnevnom redu imali isključivo gastronomiju i smišljanje parola koje će biti napisane na štandu, kao i pitanje čime ih ispisati na okruglom kazanu a da ih ruke u rukavicama ne zamrljaju i ne obrišu.

Kada sam rekla da novo vreme više misli na svoje proizvode nego na svoje ljude, svi oko stola su klimnuli glavom, ali niko se nije potrudio da iz toga izvede praktične zaključke.

Ljudi zbog toga slabe duhom, kažem ja njima. I plaše se. Ranije onaj ko je ljudski radio svoj posao nije imao čega da se boji. Ali danas su oblici nemilosti mnogo promućurniji. Maltretiraju i ljude koji ne žele ništa više od poštenog posla i pristojnog života. I još od njih prave budale. Kontrarevolucija ih je bacila preko palube čim joj je masa par puta zapljeskala. Ranije je svako mogao u kafani do mile volje da naklapa o svemu što mu se ne sviđa kod vladajućeg režima, dok je danas otvoreni kritičar situacije u društvu odmah agent Kremlja. Ljudi se loše orijentišu, a lisci sa televizije ubeđuju ih da je to njihova vlastita krivica. Nedostaje im usmerenje i vera da će sve biti pravednije. Drugovi su klimali glavom, ali osećala sam da to čine samo iz pristojnosti. Kada sam predložila da se na kazanu napiše „vera u pravednije sutra“, odmah su počeli da vrdaju.

„Ma, na to niko neće pristati", mrmljali su, vrteli prstima i niko me nije pogledao u oči.

„To ne znači ništa", rekao je neko.

Ostali su klimali glavom.

A recimo „sigurnost u nesigurnim vremenima“, dobacio je neko predlog.

„Gulaš?"

„I pivo", dodao je neko još samouverenije. Zbog njega će ljudi sigurno doći na naš miting. Vjerka će pevati a Ludek će sigurno nešto zanimljivo ispričati.

„O čemu?" – to je bilo moje poslednje pitanje. Majstor zvuka nadjačao me je pitanjem koliko vekni hleba treba kupiti i da li treba nabaviti novu ceradu za štand jer je stara već dotrajala i mogla bi da prokišnjava. Istaklo se i da treba odštampati majice za verne pristalice. Tih i tih dimenzija, ženskog i muškog kroja, crne, bele i crvene, mogle bi se kupiti i kod Vijetnamaca, iako su svi složno izrazili sumnje u njihov kvalitet. Nije se uopšte povela reč o tome šta će pisati na majicama.

Idući sa sastanka kod Anđele, morala sam nekoliko puta da zatrubim u maramicu koliko me je sve to rastužilo. Možda su oni bili dobri i ispravni drugovi, ali sasvim neupotrebljivi. Njihovo vreme je prošlo, baš kao i probušenoj ceradi sa njihovog štanda.

Petra Hulova, Čuvari građanskog dobra (Strážci občanského dobra), 

sa češkog prevela Tihana Hamović, Plato, Beograd, 2016.

Petra Hůlová