Umesto kamenja otvorene oči - Miroslav Holub

SINDROM PARALELA

Dve paralele

uvek se susreću

ako ih crtamo vlastitom rukom.

Pitanje je jedino

da li pred nama

ili iza nas.

Da li onaj voz u daljini

ide napred

ili se povlači. 

  

BAJKA

Postavio je svoju kuću,

svoje temelje,

svoje kamenje,

svoje zidove,

svoj krov nad glavom,

svoj dimnjak, svoj dim,

svoj pogled s prozora.

Postavio je svoj vrt, 

svoju ogradu,

svoj timijan,

svoju glistu,

svoju večernju rosu.

Odsekao je svoj komad neba gore.

I uvio je vrt u nebo

i kuću je uvio u vrt

i sve je uvio u maramicu

pa krenuo

sam kao polarna lisica

po hladnoj

beskrajnoj

kiši

u svet.

STVARALAČKO TRAJANJE

Pod večernjom lampom

prijatno krckanje

arterioskleroze.

Iza prozora u lanjskoj travi

ljubav

kao prevrnut

baštenski sto

po njemu

pada poludeli sneg

i kopni.

PUT UNUTRA

Na putu do izvora govora

dugo ste lutali ponoćnim predelom

umesto kamenja, tu leže otvorene oči.

Zatim je put propao kao led na bari

i vi ste padali. Nekoliko hiljada godina.

Našli ste se

u paučini pustog podruma

bez prozora. Pored zida se svijaše

dve-tri nemoćne reči

(ja... napolje... zeleno)

a po podu se prevrtalo

ječanje.

Zalupili ste vrata i trčali nazad.

Unutrašnjost, rekli ste sebi, 

unutrašnjost je sigurno napolju. 

ŠUMA

U drevnoj šumi

gde duhovi ptica

grickaju zrnca granita

i statue drveća

crnim rukama

prete oblacima,

iznenada,

razleže se prasak,

kao da istorija

kida sebe iz korena,

trava se kostreši,

masivi se tresu,

puca zemljina površina

i niče

vrganj

ogroman kao život,

ispunjen milijardama ćelija,

ogromnih kao život

večan

i voden

prvi put na ovom svetu

i poslednji.

KOSTI

Odlažemo

nepotrebne kosti,

rebra gmizavaca,

vilice zveri,

slabinsku kost oluje,

zalutalu kost sudbine.

Za narastajuću glavu

čoveka

tražimo

kičmu

koja bi ostala

prava.

Sa češkog prevela Tihana Hamović