Miroslav Holub, Umesto kamenja otvorene oči

SINDROM PARALELA

Dve paralele

uvek se susreću

ako ih crtamo vlastitom rukom.

Pitanje je jedino

da li pred nama

ili iza nas.

Da li onaj voz u daljini

ide napred

ili se povlači. 

  

BAJKA

Postavio je svoju kuću,

svoje temelje,

svoje kamenje,

svoje zidove,

svoj krov nad glavom,

svoj dimnjak, svoj dim,

svoj pogled s prozora.

Postavio je svoj vrt, 

svoju ogradu,

svoj timijan,

svoju glistu,

svoju večernju rosu.

Odsekao je svoj komad neba gore.

I uvio je vrt u nebo

i kuću je uvio u vrt

i sve je uvio u maramicu

pa krenuo

sam kao polarna lisica

po hladnoj

beskrajnoj

kiši

u svet.

STVARALAČKO TRAJANJE

Pod večernjom lampom

prijatno krckanje

arterioskleroze.

Iza prozora u lanjskoj travi

ljubav

kao prevrnut

baštenski sto

po njemu

pada poludeli sneg

i kopni.

PUT UNUTRA

Na putu do izvora govora

dugo ste lutali ponoćnim predelom

umesto kamenja, tu leže otvorene oči.

Zatim je put propao kao led na bari

i vi ste padali. Nekoliko hiljada godina.

Našli ste se

u paučini pustog podruma

bez prozora. Pored zida se svijaše

dve-tri nemoćne reči

(ja... napolje... zeleno)

a po podu se prevrtalo

ječanje.

Zalupili ste vrata i trčali nazad.

Unutrašnjost, rekli ste sebi, 

unutrašnjost je sigurno napolju. 

ŠUMA

U drevnoj šumi

gde duhovi ptica

grickaju zrnca granita

i statue drveća

crnim rukama

prete oblacima,

iznenada,

razleže se prasak,

kao da istorija

kida sebe iz korena,

trava se kostreši,

masivi se tresu,

puca zemljina površina

i niče

vrganj

ogroman kao život,

ispunjen milijardama ćelija,

ogromnih kao život

večan

i voden

prvi put na ovom svetu

i poslednji.

KOSTI

Odlažemo

nepotrebne kosti,

rebra gmizavaca,

vilice zveri,

slabinsku kost oluje,

zalutalu kost sudbine.

Za narastajuću glavu

čoveka

tražimo

kičmu

koja bi ostala

prava.

Sa češkog prevela Tihana Hamović