Jan Patočka, Čovek pre sebe

Čovek ne bi nikada realizovao ono što je izvorno utopijsko da o njemu ne sanja. Ono što čoveka gura napred nisu samo preke potrebe, već i njegovi suštinski snovi, nastanjeni u njegovim najosnovnijim mogućnostima. Potrebi i snu zajedničko je to što se tiču nečega što nemam i što mi nedostaje. Čovek nikada ne bi leteo da u srži svoga biće nije već svuda bio, da nije bivajuće koje se, budući da je univerzalno, da ima odnos sa univerzumom, svemu neprestano približava. 

      Realizaciji ovog približavanja mogu nedostajati sredstva; u trenutku kada su sredstva tu, doći će i do približavanja. To još ne znači da je svaki ljudski san ostvariv. Ali sva ljudska ostvarenja su ostvarenja snova. Snovi su prvi korak, prvo jasno predstavljanje prvobitno prazne težnje, puke mogućnosti koja dolazi u obliku čiste čežnje. Čovek ne bi nikada ništa realizovao kada ne bi živeo pre sebe, kada u sadašnjosti ne bi već bio u budućnosti, u mogućnostima koje su za sada samo mogućnosti. Ukoliko je čoveku oduzeta mogućnost, za njega prestaje da postoji i sadašnjost. Datō proizlazi iz onoga što nije dato. Ono što nije dato, njegov je preduslov.

Iz eseja Duhovni temelji života u našem vremenu, 1970. 

Jan Patočka, Izbor iz filosofskih spisa, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013, prevela Tihana Hamović, uz fenomenalnu fenomenološku pomoć profesora Časlava D. Koprivica

Jan Patočka